nazad

Ajatullah Murteda Mutahari 2.

_______________________________________________

Šehid

Postoje određene reči i izrazi kojima je privržen, u opštoj upotrebi ili određenoj u Islamskoj terminologiji, određeni osećaj časti, ponekad čak i svetosti. "Student," "učitelj," "naučnik," "izumitelj," "heroj," "reformator," "filozof," "propovedač," "vernik," "pobožan," "mudžahid," "pouzdani," "vali," "Imam," i "poslanik" su neke od reči ove kategorije. Osećaj časti, čak i svetosti, privrženo je ovim rečima u opštoj upotrebi, posebno u Islamskim predavanjima. Evidentno je da reč kao takva nema svetost. Postaje svetim zbog značenja koju prenosi. Svetost značenja zavisi od određenog menatlnog (duhovnog) stanovišta, i na vrednostima koje su negovane opšto, ili određenom grupom ljudi.

U Islamskoj terminologiji postoje reči koje imaju posebnu svetost. Kada neko ko je upoznat sa Islamskim običajima (modalitetima) izražaja čuje ovu reč, on je oseća odenutim posebnim sjajem (slavom). Ova reč je šehid. Osećaj veličine i svetosti je udruženo s njim, u njegovoj upotrebi od svih ljudi. Naravno standardi i kriterijumi variraju. U ovom momentu mi se samo bavimo sa Islamskom upotrebom ovog termina.

Sa Islamske tačke gledišta, samo ona osoba je cenjena da je osigurala status šehida koju Islam priznaje da je delovala saglasno njegovim standardima. Samo onaj koji je usmrćen u naporu da postigne najuzvišenije Islamske objektive i stvarno je motivisan željom da zaštiti istinske ljudske vrednosti postiže ovaj položaj, koji je jedan od najuzvišenijih za kojim neko može stremiti. Od onog šta plemeniti Kuran i hadis govore oko šuheda, moguće je zaključiti zašto Muslimani pridavaju toliko mnogo svetosti ovoj reči, i koja je logika iza toga.

Poštujući bliskost šehida ka Allahu, plemeniti Kuran govori: "Nikako ne smatraj mrtvima one koji su na Allahovu putu izginuli! Ne, oni su živi i u obilju su kod Gospodara svog" (3:169)

U Islamu, kada sazlužna ličnost ili delo se uzvišava, rečeno je da određena osoba ima status šehida, ili da određeni čin zaslužuje nagradu šehadeta. Na primer, student koji traga za znanjem sa motivom nalaženja istine i sticanja naklonosti Allaha rečeno je da umire smrću šehida ako umre tokom tečajeva njegovih studija. Ovo označava visoki status i svetost studenta. Slično, osoba koja trpi bol i naporno radi kako bi potpomagala svojoj porodici rečeno je da je kao borac na Allahovom putu. Moglo bi se zabilježiti da se Islam strogo suprotstavlja letargiji i parazitizmu, i poštuje težak rad kao obavezu.

Svi oni koji su služili čovečanstvo na ovaj ili onaj način, bilo da su naučnici, filozofi, izumitelji, ili učitelji, zaslužuju zahvalnost celokupnog čovečanstva. Ali ovo niko ne zaslužuje do granice koju šuheda ima, i radi toga ljudi svih društvenih sektora imaju sentimentalnu privrženost njima. Svi ostali služitelji čovečanstva su zahvalni šuhedau; budući da šuheda nisu nikome dužni. Naučnik, filozof, izumitelj ili učitelj zahtevaju srodnu i pogodnu atmosferu kako bi pružili svoje usluge, i šehid je taj koji sa svojim uzvišenim požrtvovanjem obezbeđuje tu atmosferu.

[ehid se može uporediti sa svećom čiji posao je da se istopi i uništi kako bi prosuo svetlost radi koristi ostalih. [uheda su sveće (kandili) društva. Oni sagorevaju same sebe i iluminiraju društvo. Ako ne prosipaju svoju svetlost, nijedno oblikovanje neće sijati. ^ovek koji radi na sunčevoj svetlosti, ili svtlosti sveće ili lampe posvetiće pažnju svemu osim izvoru svetlosti bez čije svetlosti ne može ništa ispuniti. [uheda su iluminatori društva. Da nisu prolivali svoju svetlost u tmini despotizma i supresije, ljudski rod ne bi imao napredka.

Kuran upotrebljava izražaj za Poslanika. Uporedio ga je sa iluminirajućom svetiljkom. Izražaj kombinira smisao gorućeg i prosvećenosti. Kuran govori: "O Vjerovesniče, Mi smo te poslali kao svjedoka (šehida) i kao donosioca radosnih vjesti i kao poslanika koji opominje, da - po Njegovom naređenju - pozivaš k Allahu, i kao svetiljka koja sija." (33:45-46)

Nema sumnje da u je Islamskoj terminologiji "šehid" sveta reč i za one koji upotrebljavaju Islamski rečnik, prenosi uzvišeniji osećaj nego bilo koja druga reč.

Islam je pravna (sudska) religija. Svaki Islamski zakon je utemeljen na društvenom razmatranju. Saglasno Islamskom zakonu, leš (telo) svakog Muslimana mora se oprati ceremonijalno, uredno pokrovljen i čistim čaršavima. Posle se moraju izvoditi molitve (namazi) i isključivo tada se može ukopati. Postoje valjani razlozi za činjenje toga, ali mi nemamo potrebu da diskutujemo njih u sadašnjem kontekstu. Postoji izuzetak ovom generalnom pravilu. Telo šehida niti se mora prati nite se zamotavati u mrtvački pokrov. Mora se ukopati baš tom odećom koju je šehid za vreme svoje smrti nosio. Izuzetak ima duboko značenje. Ono pokazuje da su duša i personalitet šehida potpuno pročistili njegovo telo, njegovu krv, i njegovu odeća je takođe afektirana ovim prićišćenjem. Telo šehida je spiritualizovano, u smislu da određena pravila njegove duše, su se priložila njegovom telu, krvi i odeći. Telo i odeća šehida zahtevaju poštovanje poradi njegovog duha, predanosti i požrtvovanja. Neko ko padne šehidom na bojištu ukopan je sa njegovim okrvavljenim telom i neopranom odećom natopljena krvlju. Ova pravila Islamskog zakona su znakovi svetosti šehida.

Koji je temelj svetosti šehadeta? Evidentno je da jednostavno poginuti nemože imati svetost. Nije nešto čime bi se uvek moglo ponositi. Mnoge smrti mogu biti čak i uzrok sramote. Hajde da razjasnimo ovu tačku nešto malo šire. Mi znamo da postoje nekoliko vrsta smrti:

(1) Prirodna Smrt: Ako čovek umire prirodnom smrću, nakon što dovrši svoj normalan vek postojanja, njegova smrt je smatrana svakodnevnim događajem. Nije niti stvar ponosa ni stida. Nije čak ni stvar velike tuge.

(2) Slučajna smrt: Smrt kao rezultat nesreća ili neke zarazne bolesti, kao male boginje ili kuga, ili usled prirodnih nepogoda, kao što su zemljotresi ili poplave, razmatraju se prenagljenimm i otud se posmatraju žaljenjem.

(3) Zločinačka smrt: U ovom slučaju, osoba haladnokrvno ubija neku drugu jednostavno da zadovolji svoj lični bes (strast) ili zato što smatra da je žrtva njegov protivnik ili rival. Postoje mnogo primera takvih ubojstava. ^esto čitamo u dnevnoj štampi da određena žena je ubila malo dete ili svog muža zato što je otac voleo dete dok je žena želela da monopolizuje njegovu pažnju, ili da je određeni čovek ubio ženu koja je odbijala da prihvati njegovu ljubav. Slično čitamo u istoriji da je određeni vladar masakrirao svu decu drugog vladara kako bi osujetio pokušaj bilo kakvog budućeg rivaliteta. U takvim slučajevima, čin ubice je smatran okrutno zločinačkim i gnusnim, i ubijena osoba je posmatrana kao žrtva agresije i tiranije, čiji život je oduzet uzaludno. Reakciju koju takav ubica stvara je ona užasa i za žaliti. Očevidno je da takva smrt je šokirajuća i bedna, no nije slave-vredna niti je stvar ponosa. @rtva gubi svoj život nepotrebno, poradi zlobnosti, neprijateljstva i mržnje.

(4) Samoubistvo: U ovom slučaju, sama smrt sačinjava zločin, i otud, ono je najgora vrsta smrti. Suicidne smrti i smrti onih koji su poginuli na automobilskim nesrećama poradi njihove vlastite greške dolaze pod ovu kategoriju. Isti je slučaj i sa smrću onih koji su poginuli za vreme kada su počinjavali zlo.

(5) [ehadet: [ehadet je smrt osobe koja, uprkos što je potpuno svesna opasnosti kojoj se upušta, spremno (voljno) se suočava sa njima u ime svete kauze, ili, kao što Kuran govori, fi sebil Allah (na Allahovom putu).

[ehadet poseduje dva temeljna elementa: (a) život je žrtvovan radi kauze (cilja); (b) žrtvovanje je učinjeno u svesnosti. ^esto je u slučaju šehadeta, upleten elemenat zločina. [to se žrtve tiče, smrt je sveta; ali postupci ubica su gnusni zločini. [ehadet je herojski i za divljenje, zato što proizilazi iz dobrovoljnog, svesnog i nesebičnog postupka. Ono je jedini tip smrti koji je veći, uzvišeniji i svetiji nego sam život.

Za žaljenje je što većina pripovedača koji pripovedaju povest o Kerbeli zovu Imam Huseina Sejjid el-[uheda, iako oni imaju slabi analitički uvid po pitanju šehadeta. Oni opisuju događaje kao da je Husein uzaludno izgubio svoj život. Mnogi naši ljudi oplakivaju Imam Huseina poradi njegove nevinosti. Oni žale što je on bio žrtva sebičnosti, čoveka gladnim za vlašću koji je prolio njegovu krv, uprkos bezgrešnosti Huseina. Da su činjenice zaista bile tako jednostavne Imam Husein bi bio posmatran samo toliko, kao nevina osoba kojoj je učinjena velika nepravda. Ali on ne bi se nazvao šehidom, a kamoli Sejjid el-[uheda. Da je Imam Husein samo bio žrtva sebičnih namera nije potpuna priča. Bez sumnje krivci tragedije su počinili zločin iz sebičnosti, ali je Imam svesno uradio uzvišeno požrtvovanje. Njegovi protivnici su želeli od njega da založi svoju vernost, ali on, potpuno znajući posledice, odabrao je da se suprodstavi njihovim zahtevima. On je smatrao velikim grehom ostati nemim tom stanju stvari. Istorija njegovog šehadeta, posebno njegove lične izjave, su svedočanstvo ovoj činjenici.

Sveta kauza koja vodi ka šehadetu ili davanje nečijeg života je postalo zakonom u Islamu. Nazvano je džihadom. Ovo nije prilika da raspravljamo njegovu prirodu u detaljima, niti govoriti da je uvek defanzivan, ili ofanzivan, i ako je samo defanzivan, da li je ograničen samo na odbranu individualnih, ili najviše nacionalnih, prava, ili dali je njegov delokrug toliko prostran da uključuje odbranu svih ljudskih prava kao što su pravda i sloboda. Postoje i druga relevantna pitanja takođe, kao da li vera u teuhid je deo ili nije deo ljudskih prava, i da li je džihad ili nije u temelju protivurečan pravima slobode. Raspravljanje ovih pitanja mogu biti isto tako interesantna i poučna, ali na odgovarajućem mestu. Za sada, dovoljno je reći da Islam nije religija koja naređuje "Koji te udari po obrazu, okreni mu i drugi," niti govori. "Podajte dakle što je ćesarevo (Cezar) ćesaru, i što je Božije Bogu." Slično, Islam nije religija u kojoj nije dozvoljeno imati sveti društveni ideal, koji se može smatrati neophodnim za odbranu.

Plemeniti Kuran, u mnogim ajetima, je spomenuo tri sveta koncepta, bok uz bok: iman, hidžret, i džihad. ^ovek Kurana je biće koji je privržen veri i ravnodušan je prema svemu ostalom. Da bi spasao svoju veru, on migrira, i da bi spasio društvo on sprovodi džihad. Potrajalo bi puno nanovo izvesti sve ajete i hadise na ovu temu. Mi ćemo radi toga zadovoljiti sebe navodeći nekoliko izreka iz Nehdž ul-Belage: "A sada! Džihad je doista jedna kapija Dženneta, koju je Allah otvorio za najveće prijatelje Svoje On je odjeća vrline, zaštitni oklop Božiji i pouzdani štit Njegov. Ko god ga, u mržnji, napusti, Allah ga pokriva odjećom sramote i ogrtačem nevolje."

Džihad je kapija Dženneta; nije svako izabran da postane mudžahid. Allah je otvorio ova vrata samo za svoje odabrane prijatelje. Položaj mudžahida je tako visok da ga se ne možemo jednostavno nazvati Allahovim prijateljem. On je Allahov odabrani prijatelj. Kuran govori da Džennet ima osam vrati. Očigledno, svrha ovog broja vrati nije izbegavanje prenatrpavanja; ovakvo pitanje u budućem svetu ne postoji! Tako što Bog može proveriti konačni obračun ljudi odmah (Kuran govori, "A Allah će zaista brzo račune svidjeti"), on takođe može udesiti njihov ulazak u Džennet kroz jedna vrata. Ne postoji pitanje ulaska u okretu ili stvaranju reda. Slično, ova vrata ne mogu biti za različite klase ljudi, jer u budućem svetu ne postoje klasne razlike. Tamo, ljudi se neće klasifikovati shodno njihovom društvenom statusu ili profesiji. Tamo, ljudi će biti raspoređeni i grupirani zajedno samo na osnovama stepena njihove vere, dobrih dela i pobožnosti. Vrata odgovarajuća njihovom duhovnom razvitku u ovom svetu će biti otvorena za svaku grupu, jer sledeći svet je samo nebesko utelovljenje ovog sveta. Vrata kroz koja će mudžahiduni i šuheda ulaziti, i deo dženneta odvojenog za njih, su ona koja su rezervirana za Božije odabrane prijatelje, koji će biti počašćeni sa njegovim specijalnim (pogodnostima) darovima.

Džihad je odeća pobožnosti. Izraz, "odeća (vrline) pobožnosti" (libas el-takva), je upotrebljeno u Kuranu u suri el-Araf. Imam Ali govori da je džihad odeća (vrline) pobožnosti. Pobožnost koja se satoji od istinske čistoće (nevinosti), to jest, sloboda od duhovne i moralne zagađenosti koja je ukorenjena u sebičnosti, sujeti i škrtosti. Na ovim osnovama, istinski mudžahid je najčistiji od svi čistih. On primenjuje samo-poricanje i samo-požrtvovanje. Vrata koju su njemu otvorena je različno od vrata otvorenih ostalim moralno neokaljanima. Ta pobožnost ima razne stepenove i može se utvrditi i iz samog Kurana, koji govori:

Onima koji vjeruju i dobra djela čine nema nikakva grijeha u onome što pojedu i popiju kad se klone onoga što im je zabranjeno i kad vjeruju i dobra djela čine, zatim se Allaha boje i vjeruju i onda se grijeha klone i dobro čine. A Allah voli one koji drugima dobro čine. (5:93)

Ovaj ajet doprinosi dvema pitanja Kuranskom znanju. Prvo pitanje je da postoje različni stepenovi vere i pobožnosti. Ovo je tačka koja se sada razmatra. Drugo pitanje bavi se filozofijom života i ljudskim pravima. Plemeniti Kuran želi reći da sva dobra dela su stvorena za ljude od vere, pobožnosti (vrline), i dobrih dela. ^ovek je ovlašćen da iskorišćava darežljivost Boga samo kada korača napred na putu evolucije određenom mu od prirode. To jest put vere, pobožnosti i dobrih dela.

Muslimanski naučnici inspirisani ovim ajetom, i od onog što je eksplicitno i implicitno izjavljeno u ostalim Islamskim tekstovima, su razvrstili pobožnost u tri stepena: (a) prosečna pobožnost; (b) nadprosečna pobožnost; (c) istaknuta pobožnost. Pobožnost (vrlina) mudžahidina je ona vrhovnog samo-požrtvovanja. Oni se iskreno odriču svega šta poseduju, i predavaju sebe Bogu. Stoga, oni se postavljaju na odeću pobožnosti (vrline). Džihad je neprobojni oklop Allaha. Muslimanska zajednica opremljena sa duhom džihada nije ranjiva neprijateljskim napadima. Džihad je pozdani štit Allahov. Oklop je defanzivni pokrivač nošen za vreme borbe, no štit je oruđe uzet u ruke kako bi se osujetio neprijateljski udarac i navala. [tit je namenjen da sprečava udarac, a oklop je namenjen da neutralizuje efekat. Očigledno, Imam Ali je uporedio džihad isto tako sa oklopom i štitom zato što neki oblici njega imaju preventivnu prirodu i sprečavaju navalu neprijatelja, dok ostali oblici džihada imaju rezistivnu prirodu i prikazuju neprijateljeske napade bezuspešnim.

Allah će pokriti odećom sramote osobu koja se uzdržava od džihada zato što to ne voli. Ljudi koji izgube duh borbe i protivljenje silama zla su osuđeni na poniženje, sramotu, nesreću i bespomoćnost. Plemeniti Poslanik je rekao, "Sva dobra leže u maču i pod senkom mača." On je takođe rekao, "Allah je počastio moje sledbenike poradi kopita njihovih konja i položaja njihovih strela." Ovo podrazumeva da Muslimanska zajednica je zajednica moći i sile. Islam je religija moći. Ono proizvodi mudžahedine. Will Durant, u svojoj knjizi, The Story of Civilization, govori da nijedna religija nije pozivala svoje sledbenike na moć do granica na koje je Islam pozivao. Saglasno drugom hadisu, Plemeniti Poslanik je bio naveo govoreći, "Onaj koji se nije borio i nije čak ni pomislio na borbu umreće smrću munafika (licemera)." Džihad, ili najmanje bar želja za učešćem u njemu, je integralni deo doktrine Islama. Nečija vernost Islamu se procenjuje po tome. Drugi hadis prenosi da je Poslanik rekao da se šehid neće ispitivat u svom grobu. Poslanik je rekao da blesak sablji iznad njegove glave je dovoljan test. Vernost šehida, pošto je jednom dokazana, nema potrebu za daljnjim ispitivanjem.

U ranim danima Islama, mnogi Muslimani su imali naročit duh, koji se može nazvati duhom žudnje za šehadetom. Imam Ali je bio naj istaknutiji od ovakvih ljudi. On lično kaže, "Kada je ajet bio objavljen: Misle li ljudi da će biti ostavljeni na miru ako kažu: Mi vjerujemo! i da u iskušenje neće biti dovedeni? (29:2), upitao sam Poslanika oko toga. Znao sam da dokle god je on živ Muslimani se neće izložiti iskušenju. Poslanik je rekao da posle njega, će građanski sukob planuti među Muslimanima. Tada sam ga podsetio na događaj bitke kod Uhuda, kada sam ja bio obeshrabren brojem Muslimana koji su bili izginuli i bio sam uskraćen od šehadeta, on me je hrabrio, govoreći da ću i ja dostignuti šehadet u budućnosti. Poslanik je to potvrdio, i upitao me da li ću se moći pridržavati strpljivosti u to vreme. Rekoh da će to biti prilika za zahvalanošću Bogu, ne samo za strpljivošću. Zatim mi je Poslanik pružio neke detalje događaja koji će doći. Ovo je ono šta mi podrazumevamo pod žudnjom za šehadetom. Da je Imam Ali izgubio nadu u postizanju šehadeta, život bi za njega postao beznačajnim. Mi uvek na našim usnama imamo Imam Alievo ime, i tvrdimo da smo njemu odani. Kada, bi jednostavne izjave mogle učiniti to, niko ne bi bio boljim [ijom nego što smo mi. Ali istinski [iizam zahteva od nas da sledimo i njegove korake, takođe. Mi smo iznad dali samo jedan primer njegovog vođstva.

Nezavisno od Imam Alia, mi poznajemo mnogo drugih ljudi koji su žudeli za šehadetom. U danima Islama, svaki Musliman je moleo Boga za tim, kao što je i očevidno iz molitvenika koje su nam dospele od Imama. U molitvama koje se pružaju tokom meseca Ramazana, mi govorimo, "Bože! Poginimo na putu tvom, u društvu tvoga prijatelja (Imama), i dostignimo šehadet." Mi nalazimo da tokom ranijih dana Islama svako, bio mlad ili star, visok ili nizak, je imao ovu žudnju. Ponekad su ljudi dolazili Poslaniku i izražavali su svoje želje. Islam ne dozvoljava samoubistvo. Oni su želeli da uzmu udela u džihadu, i poginu dok su obavljali svoju dužnost. Oni su zahtevali od Poslanika da moli Allaha kako bi im dodelio šehadet.

U knjizi, Safinat el-Bihar, postoji povest o čoveku zvanog Khajtumah (ili Khatimah). U vremenu bitke kod Bedra, on i njegov sin su zajedno bili željni da uzmu udela u borbi i poginu. Oni su se raspravljali među sobom. Na kraju vukli su sreću. Sin je pobedio, i prema tome otišao na bojište gde je položio svoj život. Neko vreme kasnije, otac je imao san u kome je video svoga sina kako ima jako srećan život, koji mu je rekao da se Božije obećanje ispunilo. Stari otac je otišao Poslaniku i ispričao mu san. On je kazao Poslaniku da iako je bio previše star i previše slab za borbu, on je bio željan da učestvuje u borbi i pasti šehidom. On je zahtevao od Poslanika da moli Boga da mu dodeli svoju želju. Poslanik se na taj način molio. Manje nego godinu starac ne da je imao odličnu sreću u učestvovanju u bitci Uhuda, nego je takođe postigao šehadet.

Postojao je još jedan čovek, čije ime je bilo Amr ibn Džamuh. On je imao nekoliko sinova. On je bio hrom na jednoj nozi i stoga saglano Islamskom zakonu, pošteđen od učestvovanja u borbi. Kuran govori da osakaćeni nisu pod prinudom (učestvovanja u džihadu) (48:17). U slučaju bitke kod Uhuda svi njegovi sinovi opremili su sebe oružjem. On je rakao da on mora takođe ići u bojište i položi svoj život. Njegovi sinovi su prigovorili njegovoj odluci i zamolili ga da ostane pozadi, pošto nije bio pod nekakvom obavezom odlaženja u borbu. Ali on je i dalje insistirao. Njegov sin je doveo starije članove njihove porodice kako bi vršili pritisak na njemu, no starac neće promeniti svoje mišljenje. Umesto toga on je otišao Poslaniku i rekao, "Božiji Poslaniče, zašto mi sinovi ne dozvoljavaju da postanem šehidom? Ako je šehadet dobar za ostale, i za mene je dobar takođe." Poslanik je tada zatražio od njegovi sinova da ga ne sprečavaju. On reče, "ovaj čovek žudi za šehadetom. Ako nije pod obavezom da ratuje, isto tako mu se ne zabranjuje. Vi ne bi ste trebali imati prigovor." Starac je bio zadovoljan. On je odmah nauražao sebe. Na bojištu, jedan ga je od njegovih sinova posmatrao. On je video svog oca, uprkos što je u godinama i slab, kako se bori razborito i oduševljeno. Na kraju je bio ubijen. Jedan od njegovih sinova je takođe bio ubijen.

Uhud je postavljen blizu Medine. Tu su, Muslimani pretrpeli teške gubitke i njihov položaj je postao kritičan. U međuvremenu, Medinu je dostigla vest da su Muslimani poraženi. Muškarci i žene Medine su požurili ka Uhudu. Jedna od žena je bila i supruga Amr ibn Džamuha. Ona je otišla u Uhud i našla leševe svog muža, sina i brata. Ona je natovarila njih na jednu kamilu, i krenula prema Medini sa namerom da ih ukopa na grobištu Baki. Na putu, ona primeti da se njena kamila kretala veoma oklevajući i sporo prema Medini i okretala stalno prema Uhudu. U međuvremenu, ostale žene uključujući i neke od supruga Poslanika su išle prema Uhudu. Jedna od žena Poslanika je upitala nju da odakle je dolazila. Ona je odgovorila da je dolazila iz Uhuda.

"[ta to nosiš na svojoj kamili?"

"Ništa. Samo leševe mog muža, sina i brata. @elim ih odneti u Medinu."

"Kako je Poslanik?"

"Hvala Bogu! Sve je u redu. Poslanik je bezbedan. Planovi nevernika su uništeni od Boga. Dokle god je Poslanik živ, sve ostalo je nevažno."

Onda je žena kazala da je nešto bilo neobično oko njene kamile. Izgledalo je kao da ne želi da odlazi u Medinu. Trebala bi željno da odlazi na svoje korito, ali je ono želelo da se vrati u Uhud. Poslanikova žena je predložila da bi oni trebali otići zajedno kod Poslanika i ispričati mu o ovome. Kada su oni sreli Poslanika, žena reče, "Imam čudnu priču. @ivotinja odlazi u Medinu sa poteškoćom, ali s lakoćom dolazi u Uhud." Poslanik reče, "Da li je tvoj muž nešto rekao kada je izlazio iz svoje kuće?" Da, kada je izašao iz kuće, podigao je svoje ruke u molitvu i rako, Bože, dodeli mi da se ne vratim ovoj kući,’" reče žena. To je to. Molitva tvog muža je odobrena. Onda neka bude sahranjen na Uhudu zajedno sa ostalim šuhedama," savetova Poslanik.

Zapovednik Vernika, Imam Ali a.s., je običavao govoriti, "Više volim hiljada udaraca mačem nego smrt u krevetu." Imam Husein na svom putu ka Kerbeli, je običavao recitovati određene redke poezije. Izjavljeno je da je i njegov otac takođe povremeno recitovao stihove ove poezije. Ovde dajemo prevod njih:

Premda su svetovne stvari divne i zanosne,

Nagrad budećeg je daleko bolja.

Ako se svi posedi i imanja moraju ostaviti,

Zašto bi neko bio tvrdica oko njih?

Ako su naša tela naznačena da umru i otrunu.

Zar nije bolje da su isečeni na komade na putu Allaha?

Motivacija šehida je različna od one običnih ljudi. Njegova logika je slepa logika reformiste; ono je logika gnostičkog zaljubljenika. Ako se dve logike, ona ozbiljnog reformiste i ona oduševljenog i gnostičkog zaljubljenika stave zajedno, rezultat će biti motivacija šehida. Dopustite nam da dalje razjasnimo ovu pojedinost.

Kada je Imam Husein odlučio da napusti Kufu, neki smotreni članovi njegove porodice pokušali su da odvrate njega. Njihov argumenat je bio da njegov postupak je nelogičan. Oni su bili u pravu na njihov način. Nije bilo odgovarajuće sa njihovom logikom, koja je bila logika svetovog razmišljanja. No Imam Husein je imao uzviženiju logiku. Njegova logika je bila ona šehida, koja je iznad shvatanja običnih ljudi. Abdullah ibn Abbas nije bio neka mala ličnost. Muhammed ibn Hanefijja nije bio običan čovek. No njihova logika je bila zasnovana na razmatranju ličnih interesa i političke koristi. Iz njihove tačke gledišta, Imam Huseinov postupak nije bio uopšte naređen. Ibn Abbas je dao predlog koji politički je bio veoma ispravan. Obična je praktika pametnih ljudi da koriste ostale kao svoja oruđa. Oni guraju ostale napred i ostaju sami pozadi. Ako ostali uspeju, oni potpuno iskorišćavaju njihov uspeh. Drugačije, oni ništa ne gube. Ibn Abbas reče Imam Huseinu, "Narod Kufe je napisao kako bi ti rekli da su spremni da ratuju za tvoj cilj. Ti bi im trebao vratiti pismo tražeći od njih da progonu odatle Jezidove zvaničnike. Oni će ili učiniti ono šta im predlažeć ili neće. Ako učine, ti možeš ići tamo bezbedno. Ako su u nemogućnosti da učine tako, tvoj položaj nije dirnut." Imam nije poslušao ovaj savet. On je napravio plan koji je bio odlučan da nastavi. Ibn Abbas reče:

"Ti ćeš biti ubijen."

" Pa šta?" odgovori Imam.

"^ovek koji odlazi negde znajući da se može ubiti ne uzima svoje ženu i decu zajedno sa njim."

"Ali ja moram."

Logika šehida je jedinstvena. Ono je iznad shvatanja običnih ljudi. Radi ovoga je reč šehid okružen oreolom svetosti. Ono zauzima naročit položaj u rečniku svetoga i visoko veličanih reči. Ono pretpostavlja nešto uzvišenije od značenja heroja ili reformiste. Ono se ne može zameniti od bilo koje ostale reči.

[ta šehid čini? Njegova funkcija nije ograničeno na protivljenju neprijatelju, i u procesu, ili upadljivi udarac ili dobijanje jednoga. Da je to bio slučaj, mi bi smo mogli reći da je njegova krv uzaludno prolivena. Ono ne teče na zemlji. Svaka kap njega je pretvorena u hiljade kapi, čak šta više u tone krvi, i pretočeno je u društvo, posebno u društvo koje pati od anemije. [ehid je onaj koji uliva svežu krv u vene društva.

Osobena karakteristika šehida je da on ispunjava atmosferu sa hrabrošću i predanošću, vanredna božanska predanost, među ljudima koje su ga izgubile. On oživljava duh hrabrosti i duhovne moći, smelosti i predanosti. Radi toga je Islam uvek u potrebi za šuhedaom. Obnova smelosti i predanosti je esncijalno za obnovu jedne nacije.

Naučnik služi društvo samo kroz svoje znanje. Na račun njegovog znanja njegova ličnost se sjedinjuje sa društvom, baš kao što se kap sjedinjuje sa morem. Kao rezultat ovog sjedinjenja, deo njegovog personaliteta, njegove misli i ideje postaju bezsmrtnim. Izumitelj je sjedinjen društvom kroz svoje izume. On služi društvo čineći sebe bezsmrtnim vrlinama svoje veštine i izuma. Pesnik čini sebe bezsmrtnim kroz svoje poetsko delo, i moralni učitelj kroz svoja mudra kazivanja. Slično, šehid čini bezsmrtnim sebe na njemu svojstven način. On daje dragocenu svežu krv društvu. Drugim rečima, naučnik čini bezsmmrtnim svoje misli, umetnik svoje umetnosti, izumitelj svoje izume, i moralni učitelj, svoja učenja. No šehid čini bezsmrtnim sve svoje spsobnosti. Radi toga je Poslanik rekao, "Iznad svake vrline postoji druga vrlina, no ne postoji vlina uzvišenija od one biti ubijen na putu Allaha."

Postoji hadis koji kaže da postoje tri klase ljudi kojima će biti dozvoljeno da posreduju kod Boga na sudnjem danu. To su poslanici, ulema i šuheda. U ovom hadisu, Imami se nisu posebno spomenuli, no pošto izveštaj dolazi od Imama, očigledno je da termin, "ulema", stoji za istinske božanstvenosti, koje par excellence uključuje same Imame. Posredovanje poslanika je sasvim očigledno. Posredovanje šuheda je ono koje mi moramo tek da razumemo. [uheda obezbeđuju ovu privilegiju posredovanja zato što oni vode ljude na pravi put. Njihovo posredovanje će biti portretisanje događaja koja su na ovom svetu zauzela mesta. Zapovednik Vernika, Imam Ali a.s., govori, "Bog će dovesti šuheda na sudnjem danu ispred sa toliko pompe i sjaja da čak i poslanici, ako uzdignuti, pognuće se kako bi pokazali svoje poštovanje prema njima."

Među šuhedama ranijih godina Islama, ime najblistavijeg šehida je bilo "Hamzaha ibn Abd ul-Muttalib." Njemu je bio dat epitet, "Sejjid el-[uheda." On je bio ujak Poslanika i bio je prisutan na bitci kod Uhuda. Oni koji su imali sreću da posete Medinu mogli su da posete njegov grob. Kada je Hamzah migrirao od Mekke, bio je sam, jer niko nije živeo sa njim u njegovoj kući. Kada se Poslanik vratio sa Uhuda, on je našao ženu kako plače po kućama svih šuheda, sem u onoj Hamzaha. On je izrekao samo jednu rečenicu: "Hamzah nema nikoga ko bi za njim plakao." Drugovi Poslanika vratili su se svojim kućama i kazali su svojim ženama da je Poslanik bio rekao da Hamzah nema nikog ko bi za njim plakao. Sve žene koje su plakale za svoje sinove, muževe i braću su odmah krenule prema kući Hamzaha i plakale su tu, iz poštovanja prema željama Poslanika. Kasnije, postalo je tradicijom da kada god je neko želeo da plače za nekim šehidom, on je prvo odlazio u kuću Hamzaha i tu bi plakao. Slučaj pokazuje da iako Islam ne hrabri oplakivanje smrti običnog čoveka, teži da ljudi žele da plaču za šehidom. [ehid stvara duh hrabrosti, i plakanjem za šehidom čovek učestvuje u toj hrabrosti u konformnosti sa žudnjom za šehadetom.

Titula, "Sejjid el-[uheda" je prvo bila primenjena na Hamzaha. Nakon tragedije destog Muharrema, šehadet Imam Husein a.s. je natkriljila sve ostale slučajeve šehadeta, i titula je njemu bila prenešena. Nema sumnje ovaj epitet je i dalje primenjiv na Hamzaha, no on je bio Sejjid el-[uheda svog vremena, budući da Imam Husein je Sejjid el-[uheda svih vremena, upravo kao što je devica Marija bila primer ženama u njenom vremenu, i gospođa svetlosti, Fatima, je primer ženama svih vremena.

Mi smatramo neophodnim u ovom trenutku da se kratko pozovemo na filozofiju oplakivnja za šehidom. Ovih dana, mnogo ljudi prigovaraju plakanju za Imam Huseinom. Neki od njih dokazivaju da ovaj običaj je rezultat neispravnog mišljenja i pogrešna koncepcija šehadeta. Povrh toga, ono je imalo posledica, i odgovorna je za unazađenje i propadanje ljudi koji su ga prihvatili. Prisutni pisac priseća se da kada je bio student Kuma, pročitao je knjigu od Muhammed Mesuda, dobro poznatog pisca onog vremena. U njemu on izvlači poređenje pomeđu [iitskog običaja oplakivanja za Imam Huseinom i Hršćanske prakse proslave raspeća (saglasno njihovom ličnom verovanju) Isusa Hrista sa slavama. Autor piše pored uz ove redke:

Za primetiti je da jedan narod plače za svojim šehidom

Zato što pozdravlja šehadet kao nešto nepoželjno

i za žaljenje, budući da još jedan narod veseli se

smrti njihovog šehida zato što pozdravlja svoj šehadet kao

veliko dostignuće i stvar ponosa. Narod koji oplakuje

za hiljade godina prirodno gubi svoju vitalnost

i postaje slabim i kukavicom, jer narod koji slavi šehadet

svog heroja postaje moćan, smeo i samo-požrtvovan. Za jedan

narod šehadet podrazumeva neuspeh. Njegova reakcija je

plakanje i oplakivanje koje vodi do slabosti, bespomoćnosti

i podčinjenosti. Dok za drugi narod, šehadet podrazumeva

triumf, i dakle, njegova reakcija je radost i veselje,

koja učvršćuje njihov moral.

Ovo je suština kriticizma učinjena od autora. Podjednaki argumenti su izloženi od ostalih kritičara takođe. Mi bi smo želeli da analiziramo ovo pitanje i dokazati da slavljenička proslava šehadeta od Hrišćana potiče od njihovog individualističkog pristupa, i plakanje za šuhedama od Muslimana potiče od njihovog društvenog pristupa.

Naravno, mi nemožemo opravdati stanovište onih naših masa koji gledaju Imama Huseina samo kao ličnost kome je velika nepravda učinjena, i koji je poginuo upravo zbog ničega. Oni izražavaju duboko žaljenje za njegovu smrt, no pridavaju malo pažnje njegovom herojskom i slavnom činu. Mi smo već javno optužili ovo stanovište. Mi nameravamo da objasnimo zašto su Imami nagovarali na plakanje za šehidom, i koja je prava filozofija ovog nagovaranja.

Mi ne znamo kada i od koga je inicirana svečena proslava šehadeta Isusa Hrista. Ali mi znamo da plakanje za šuhedaom je bilo preporučeno od Islama, i neosporna je doktrina [iitske škole Islama. Sada analizirajmo glavnu tačku, raspravimo individualni aspekt smrti i šehadet. Dali je smrt ispunjenje u delu individualnog, ili je nešto nepoželjno? Dali bi ga drugi trebali smatrati kao herojsko delo u delu što se tiče individualnog?

Mi znamo da na ovom svetu postojale škole mišljenja, koje možda još postoje, saglasno kojima realcija između čoveka i sveta, ili između duše i tela, je istovetno relaciji između zatvorenika i zatvora, ili relacija između onoga koji pada u jamu i jame, ili između ptice i njenog kaveza. Prirodno, saglasno ovim školama smrt je ekvivalentan oslobođenju i emancipaciji. Stoga, oni dozvoljavaju samoubistvo. Rečeno je da poznati lažni poslanik, Manichaeus, podržavao ovo gledište. Saglasno ovoj teoriji, smrt ima pozitivnu vrednost i je poželjna za svakoga. Ničija smrt nije za žaljenje. Oslobođenje od zatvora, izbavljivanje od jame, i probivanje kaveza je razlog za radošću, ne za tugom.

Još jedna teorija drži da smrt podrazumeva nepostojanje, potpuno uništenje i konačnu destrukciju, budući da život podrazumeva postojanje i istrajnost. Očigledno, postojanje je bolje od nepostojanja. Ono je stvar instinkta življenja, ma kavom njena forma bila, preporučljivije je od smrti. Veoma poznati mistički pesnik, Mevlevi, citira Grčkog lekara Galena, da je rekao da u svim okolnostima on je više voleo da živi nego li da umire, bez obzira kakvu bi formu život prisvojio. On je više vole život, pa kakar živeo u želudcu mazge, samo sa glavom koja viri radi disanja. Saglasno ovoj teoriji, smrt ima samo negativnu vrednost.

Postoji još jedna teorija, saglasno kojoj smrt ne podrazumeva uništenje. Ono podrazumeva premeštanje od jednog sveta ka drugom. Povezanost čoveka i sveta, i između duše i tela, nije kao pomeđu zarobljenika i zatvora, lica u jami i jame, ptice i kaveza. Ono je kao povezanost studenta i škole, ili između farmera i njegove farme. Istina je da povremeno student mora živeti izvan svog doma, gde njemu nedostaju društvo svojih prijatelja i mora se baviti svojim studijama unutar ograničene atmosfere škole, ali jedini način da vodi srećan život u društvu je da uspešno dovrši tečaje studija. Takođe je istina da farmer mora napustiti svoj dom i porodicu kako bi radio u svojoj farmi, ali to ga obezbeđuje sa sredstvima za život, i onemogućuje ga da uživa u svom porodičnom životu potpuno u godini. Povezanost između ovog sveta i sledećeg, i između duše i tela je od ove prirode. Onima koji imaju ovo svetonazorje, no koji se razočaravaju u praktičnom životu poradi svoje letargije i nesavesnosti, ideja smrti prirodno izgleda kao gozno i užasno. U stvari, oni su uplašeni od smrti zbog toga što se plaše posledica svoji ličnih dela. Ali odnos onih koji su uspešni u svom praktičnom životu je prirodno, onaj studenta koji je posvetio svim srcem pažnju na svoje studije, ili farmera koji je naporno radio. Takav student ili farmer čeznu za povratkom svom domu, ali ne bi ni pomislili da ostave svoj zadatak neispunjenim.

Plemeniti ljudi su kao uspešni studenti. Oni čeznu za smrću, što podrazumeva odlazak u sledeći svet. U svakom momentu oni nestrpljivo očekivaju smrt. Imam Ali a.s. je reako o njima, "Da Bog nije odredio vreme smrti, njihove duše ne bi ostale u njihovim telima ni za trenutak, zbog njihove želje za nagradom i straha od kazne." U isto vreme, oni ne trče za smrću, jer zanju da je samo ovaj život taj koji daje njima mogućnost da rade i postignu duhovni razvitak. Oni znaju da što duže žive, veće će usavršenje postići. Otud oni oni ne odobravaju smrt i uvek mole Boga da im podari dug život. Pozivajući se na Jevreje koji tvrde da su prijatelji Boga, Kuran govori, "Ako tvrdite da ste vi od svih ljudi jedini Allahovi miljenici, onda smrt poželite, ako istinu govorite." (62:6) Ono dalje govori da oni neće nikad poželeti smrt, zato što znaju kakva su dela počinili, i kakva ih zaslužena kazna očekuje u budućem svetu. Ovi ljudi pripadaju trećoj kategoriji gore pomenutih.

Postoje dve okolnosti u kojima se plemeniti čovek uzdržava od molenja za dugim životom. Prvo, kada oni ne postižu besprekidni uspeh u činjenju čestitih dela, i plaše se da umesto napredovanja, oni mogu da nazaduju. Imam Ali ibn el Husein a.s. je običavao govoriti, "Bože, produži moj život samo toliko dugo da bih ga trošio u pokoravanju Tebi, ali ako postane pasištem đavola, povedi me Sebi." Drugo, plemeniti čovek moli za šehadet neoslovljeno, jer on produžava čestito delo tako dobro kao i duhovni razvitak. Mi smo već naveli poslaničku reč ishodu da šehadet je najuzvišenija vrednost. Dalje, šehadet podrazumeva odlazak u sledeći svet, za čim je plemeniti čovek imao toliku želju. Radi ovoga mi nalazimo da Imam Ali a.s. radost nije imala granice kada je osetio da će umreti kao šehid.

Mnoge izjave izražene od Imam Alija u intervalu između njegovog ranjavanja i njegove smrti zapisane su u tekstu kao Nehdž ul-Belaga. Jedna takva izjava koja nosi pitanje naše rasprave je sledeća:

Tako mi Boga, ništa neočekivano se desilo nije.

Desilo se ono šta sam želeo. Postigao sam šehadet,

koji sam želeo. Ja sam kao čovek koji je tragao za

vodom, i odjednom udario na vrelo izvora. Ja sam

kao čovek koji je zapravo nešto tražio, i našao.

U ranom jutru devednaestog Ramazana, kada ga je njegov ubica udario po glavi, prva ili druga rečenica koja se čula od njega je bila, "Tako mi Gospodara Kabe, uspeo sam." Dakle, sa Islamske tačke gledišta, šehadet je uzvišen, dapače uzvišenije dostizanje šehida.

Imam Husein je rekao, "Moj deda mi je rekao da sam ja određen u postizanju veoma visokog duhovnog položaja, ali to se ne može postići sem kroz šehadet."

Do sada, mi smo analizirali individiualni aspekt smrti i šehadet, i došli smo do zaključka da smrt u formi šehadeta je zaista dostignuće što se tiče šehida. Iz ovog ugla, bez sumnje smrt je srećan događaj, i radi toga je veliki naučnik Ibn Tevus rekao, "Da nam nisu date upute oko oplakivanja, ja bih pretpostavljao da proslavljujem dane šehadeta Imama sa radošću." Na temelju ovoga, se može reći da Hrišćanstvo je u pravu kada proslavljuje šehadet Hrista kao radostan događaj. Islam takođe potpuno priznaje da je šehadet ispunjenje šehida. Ali, iz Islamske perspektive postoji još jedna stran slike koja se mora sagledati. Iz društvene tačke gledišta, šehadet je fenomen koji zauzima mesta u posebnim okolnostima, i nastavljen je i sleđen od događaja koji se moraju pravilno proceniti. Ono slično, stvara reakciju u društvu koja ne zavisi samo od uspeha ili poraza šehida, no koje je prvenstveno bazirano na mišljenju držanim od ljudi, i na dotičnim pozicijama šehida i njegovih protivnika.

Još jedan aspekt šehadeta je važan. Ono je dvojna relacija pomeđu šehida i društva: (a) njegova relacija sa onima koji su bili lišeni svoje prisutnosti među njima; i (b) njegova relacija sa onima koji su svojom izopačenošću stvorili atmosferu u kojoj on mora ustati protiv njih i položi svoj život. Očigledno je da iz perspektive njegovih sledbenika, smrt šehida je veliki gubitak. Kada oni izražavaju svoje emocije, oni zaista plaču nad njihovoj zloj sreći. Aako smatramo situaciju u kojoj on uzima mesta, šehadet je poželjan. Ono je učinjeno potrebnim od nepoželjne i ružne situacije. Poštujući ovo, uporedivo je sa hiruškom operacijom koja postaje neophodnom, kao u slučaju upale slepog creva, duodentalnim ili želudačnim čirom, i nalik na to. U odstutnosti takvih prilika, operacija bi jasno bila pogrešna.

Pouku koju bi ljudi primali od šehadeta je ta što ne bi trebali dozvoljavati sličnu situaciju da se razvija u budućnosti. Ideja oplakivanja je zamisao tragedije kao događaja koji se nije trebao dogoditi. Emocije su izražene i tlačitelji i ubice šehida su osuđene kako bi se odvratili članovi društva od sleđenja primera takvih kriminalaca. Na taj način, mi nalazimo da nijedan koji je uvežbavan u školi oplakivanja Imam Huseina bi ikad želeo imati najmanju sličnost sa Jezidom, Ibn Ziajdom, i njima sličnima.

Još jedna pouka koju bi društvo moralo prisvojiti je da kad god nastane situacija što zahteva požrtvovanje, ljudi bi trebali imati osećanja šehida i trebali bi voljno slediti takav herojski preimer. Plakanje za šehidom podrazumeva spajanje sa njegovom vatrenošću, harmoniju sa njegovim duhom, i konformnost sa njegovom žudnjom. Sada da vidimo dali su proslave, radost, ples i ponekad čak i šala, piće i lumpovanje, kao što su posvedočene tokom religioznih veselja Hrišćana bolje u održavanju duha šehadeta nego što su plakanje i oplakivanje.

Obično pogrešno razumevanje o plakanju preovlađuje, jer se mislilo da je plakanje izazvano od boli i stresa, i otud ono je loše. Plakanje i smeh su dve osobene aktivnosti ludskih bića. Ostale životinje osećaju zadovoljstvo i bol i postaju srećnim i tužnim, ali one niti se smeju niti plaču. Smejanje i plakanje su manifestacije silnih emocija osobene samo ljudskim bićima. Smejanje ima mnoge raznolikosti koje mi ne nameravamo da sada raspravljamo. Plakanje takođe ima svoje raznolikosti, ali je uvek pridruženo od nekakve sensibilnosti i uzbuđenja. Mi smo svi svesni suza ljubavi i žudnje. Kada neko plače iz ljubavnog uzbuđenja, on se oseća bližim svom voljenom. Radost i smeh, s druge strane, imaju introvertan (začahuren) kvalitet, dok plakanje ima ekstrovertan (otvoren) kvalitet, jer ono označava samo-negaciju i sjedinjenje sa objektom ljubavi.

Poradi njegove plemenite ličnosti i herojske smrti, Imam Husein budi najdublje emocije stotina miliona ljudi. Ceo svet bi se mogao reformisati ako bi naši propovedači mogli da iskoriste ovaj enormni fond emocija kako bi doveli duh obična čoveka u harmoniju sa duhom Imama Huseina. Tajna Imam Huseinove bezsmrtnosti leži u činjenici, da s jedne strane, njegova delatnost je bila logična i racionalna, i s druge strane, ono je probudilo duboke emocije. Imami su dali naj razumniji pravac kada su kao utočište dali plakanje za njima, jer plakanje je ono koje je duboko ukorenilo njegov pokret u srcima ljudi. Mi ponovo želimo da naši propovedači znaju kako da upotrebe ovo emocionalno blago.

Kada je njen otac dao Fatimi el-Zehri dobro poznatu liturgičnu formulu (koju mi, takođe, obično ponavljamo nakon molitvi, ili za vreme spavanja), ona je otišla u grob njenog velikog strica, Hamzaha ibn Abd el-Mutaliba, i sakupila je odatle zemlje da bi napravila tesbih (brojanice). Koji je značaj njenog čina? Grob šehida je svet. Zemlja njene okoline je sveto. Ona je trebala tesbih za brojanje liturgične formule. Zapravo nije bilo razlike u tome da li je tesbih bio napravljen od kamena, drveta ili gline (ilovače). Njen čin je ukazao na poštovanje prema njemu. Nakon šehadaeta Imam Huseina, epitet, "Sejjid el-[uheda," je bio uzet od Hamzaha i bio je prenešen na unuka njegova brata. Sada, ako iko traži balgoslove šehidova groba, on bi trebao načiniti tesbih iz zemlje Imam Huseinovog mauzoleja.

Mi moramo pružati naše molitve. U isto vreme, mi ne bi smo trebali smatrati dozvoljenim obavljanje sedžde na ćilimu, ili bilo čemu što je jestivo ili koje se može obući. Radi toga, mi držimo parče gline uz sebe. Imami su rekli da je bolje prostirati sebe na zemlju šehidova groba. Ako je moguće, zemlja Kerbele bi se trebala upotrebiti, jer ono ispušta miris šuhedaa. Dok obavljate svoje molitve, možete staviti svoju glavu na bilo kakvu zemlju, no ako radi ove svrhe koristite zemlju koja ima nekakav kontakt sa šuhedaom, vaša nagrada će biti povećana za stotine puta. Jedan Imam je rekao, "Obavljajte sedždu na grobu mog dede, Husein ibn Alia. Kada jedna osoba obavljajući molitvu čini sedždu na svetoj zemlji, on prodire sedam velova." Zamisao je da nagoni ljude da shvate važnost šehida, i da se staraju o zemlji njegova groba.

Uobičajena je praktika, u modernom svetu, posvetiti jedan dan svake godine nekoj određenoj grupi ili klasi ljudi, posvetiti homaž (poštovanje) njima. Dan Majki i Dan Učitelja su primeri takvih dana. Ali mi ne nalazimo nijedan dan da je posvećen šuhedama od bilo kojeg naroda, sem Muslimana. Ono je dan Ašure. Njena noć se takođe može smatrati [ehidovom Noći.

Mi smo već rekli da logika šehida je kombinacija logike zaljubljenika i one reformiste. Ako su ličnosti reformiste i gnostičkog zaljubljenika iskombinovane, šehid dolazi u postojanje. Muslim ibn Avsadžah, Habib ibn Muzahir, i Zuhejr ibn Kajn dolaze u postojanje. U svakom slučaju, mora se upamtiti da svi šuheda ne drže isti status.

Imam Husein je predao svedočanstvo odnoseći se na šuheda Ašure koje označava njihov visok status. Poznato je da šuheda drže istaknutu poziciju među pobožnima i čestitim ljudima. I drugovi Imam Huseina su držali istaknuti položaj među šuhedama. Da li znate koje je Imam Huseinovo svedočanstvo bilo? Mada su njegovi drugovi bili prethodno provereni i oni koji su se našli nesposobnim zatraženo im je da odu, on im je dao konačni test na noć Ašure. Ovog puta, nijedna osoba nije bila odbivena. Postoje dve verzije ovog izveštaja. Saglasno prvoj verziji, Imam Husein je imao šator (tendu) gde je bila smeštena voda. Izjavljeno je da je on tamo okupio sve svoje drugove. Druga verzija samo govori da je on okupio sve svoje drugove u toj večeri. Zašto je odabrao taj šator, mi ne znamo tačno. Verovatno je učinio tako jer te noći tamo nije bilo vodenih-mešina. Jedina voda koja je mogla biti dostupna je bila ona koja je bila donešena od Imam Huseinovog sina, Ali Ekbera, iz pojila na Eufratu. Izvešteno je od autentičnih hroničara bitke na Kerbeli da u noći desetog Muharrema Imam Husein je poslao svog sina sa malim kontingentom da dobavi vode. Zadatak je bio uspešno dovršen. Svi su pili iz vode koju je on doneo. Kasnije, Imam Husein je ztražio od njih da se okupaju i operu sebe. On im je rekao da je to bila poslednja zaliha vode na svetu koju su oni dobivali. Ma i kakav bio slučaj, on je okupio zajedno sve svoje drugove i dozvolio je da ode onome koji to želi. On je tada njima predao rečitu i snažnu propoved, u kome je upućivao na razvoje tog popodneva.

Vi mora da ste čuli da je neprijatelj bio predao svoj posljednji ultimamtum u večeri devetog Muharrema, saglasno kome je Imam morao donesti svoju konačnu odluku u jutro desetog Muharrema. Imam Zejn el-Abidin, koji je bio prisutan tom događaju, ispričao je da je Imam Husein okupio svoje drugove u šatoru, susednom šatoru u kojem je on (Imam Zejn el-Abidin) bio vezan za krevet, i predao je propoved. On je započeo govoreći, "Slavim Allaha, slavom najboljom. Zahvalan sam Njemu u svim okolnostima, bilo da su dobre ili drugačije."

Za osobu koja stupa u potragu za istinom i pravednošću, sve što se događa je dobro. Pravedan čovek, svesno obavlja svoju dužnost u svim okolnostima, bezobzira na posledice. Sa ovim u vezi, Imam Husein je dao veoma interesantan odgovor proslavljenom pesniku, Ferezdeku, koji ga je susreo na putu ka Kerbeli. Ferzedek je objasnio o opasnoj situaciji u Iraku. U odgovoru Imam je rekao, "Ako se stvari odvijaju kao što mi želimo, mi ćemo slaviti Allaha i tražićemo njegovu pomoć u bivanju zahvalnim njemu; no ako se bilo šta nepovoljno dogodi, mi nećemo biti gubitnici, zato što naše namere su dobre i naša savest je čista. Dakle šta god se dogodi je dobro, nije loše. Zahvalan sam Njemu u svim okolnostima, bilo da su prijatne ili drugačije." [ta je on želeo reći, je bilo to da je on video i dobre i loše dane u svom životu. Dobri dani su bili, u njegovom detinjstvu, kada je on sedeo na krilu Poslanika, i kada je jahao na njegovim ramenima. Bilo je vremena kada je on bio naj omiljenije dete u Muslimanskom svetu. On je bio zahalan Allahu na te dane. On je bio zahvalan Bogu i na prisutne poteškoće takođe, jer sve što se događa je bilo dobro po njega. On je bio zahvalan Bogu, koji je odabrao njegovu porodicu za poslanstvo i koji je omogućio njegovoj porodici da razume Kuran potpuno i da ima istinsko uviđanje u religiji.

Nakon što je ovo izjavio, Imam je napisao svoje istorijsko svedočanstvo u pogledu na svoje drugove i članove svoje porodice, i rekao je "Ja ne poznajem neko društvo bolje i vernije od mojih drugova, niti znam neki rod čestitiji i predaniju od moje." Stoga, on je dao svojim drugovima status veći od one prijatelja Poslanika koji su bili poginuli boreći se u njegovom društvu, i veći od statusa drugova svog oca, Imam Alia, koji su bili poginuli na bitci kod Džemela, Sifina i Nehrevana. On je rekao da nije poznavo rod čestitiji i predaniji nego svoj. Stoga, je on odao priznanje njihovom visokom položaju i izrazio svoju zahvalnost njima. Tada je on nastavio da govori, "Gospodo! Ja bih vam svima želeo reći, svim mojim drugovima i svoj mojoj rodbini takođe, da ovi ljudi ne tiču se nikoga do mene. Oni bi želeli da ja budem njihov isključivi suparnik. Oni me žele učiniti prisegom vernosti. Kada bi mogli da me eliminišu, oni ne bi imali ništa sa vama. Neprijatelj nije zainetersovan za vama. Vi ste založili svoju vernost meni. Sada vas ja oslobađam od vaše obaveze. Vi niste pod obavezom da ostajete ovde. Vi niste prisiljeni od nikakvog prijatelja ili neprijatelja. Vi ste apsolutno slobodni. Ko god želi otići, može ići." I tada obraćajući se svojim drugovima, on je rekao, "Neka svako od vas uzme u ruke po jednog od mojih rođaka i napusti." ^lanove Imam Huseinove porodice uključivalo je zajedno odrasle i mlađe. [taviše, svi su oni tamo bili stranci. Imam nije želeo da svi odu zajedno, tako je zamoleo svakog od svojih drugova da uzmu u ruke po jednog od njih i da napuste bojište.

Ovaj incident baca svetlo na visoki karakter Imam Huseinovih drugova. Oni nisu bili od nikoga primoravani. Neprijatelj nije bio njima zainteresovan. Imam ih je oslobodio njihovih obaveza. Pod ovakvim okolnostima, srcem zagrejan odgovor dat od svakog od prijatelja i rodbine Imamove, je bio izvanredan. Na deseti Muharrem, i tokom prethodne noći, bila je stvar velike satisfakcije za Imama da vidi svu svoju rodbinu od najmanjeg deteta do najstarije osobe, kako slede njegove korake. Još jedna stvar satisfakcije za njega je bilo to da nijedan od njegovih drugova nije pokazao ni najmanji znak slabosti. Nijedan od njih se nije pridružio neprijatelju. Suprotno, određeni broj neprijateljskog personala je prešlo na njihovu stranu. Takvi ljudi su im se pridružili takođe i na dan Ašure i u noći koja je prethodila. Hur ibn Zijad je bio jedan od njih. Sve u svemu, trideset ljudi ga je pridružilo tokom noći Ašure. Ovo su bili ugodni događaji za Imama. Jedan po jedan, Imam Huseinovi drugovi rekli su njemu, "Gospodine! Dali nam dozvoljavate da vas napustimo i da vas samim ostavimo? To se ne može dogoditi. @ivot nema nikakvu vrednost bez vas." Jedan od njih reče, "@eleo bih da poginem, da se moje telo zapali i moj pepeo razbaca. I želeo bi da se ovo ponovi sedamdeset puta. Biti ubijen samo jednom podrazumeva ništa." Drugi je rekao, "@eleo bi da se ubijem hiljada puta uzastopno. @eleo bih imati hiljada života, i svi da se žrtvuju za tebe." Prvi koji je govrio je bio njegov savesni brat, Ebul el Fazl el-Abbas. Drugi je samo ponovio ono šta je on rekao.

Ovo je bio njihov posledni test. Nakon što su svi izrazili svoje odluke Imam Husein je otkrio šta će se dogoditi sledećeg dana. On reče, "Ja vam kažem da ćete sutra biti ubijeni." Oni su se svi zahvalili Bogu što im je dao mogućnost da žrtvuju svoje živote u ime njihovog plemenita Poslanikova potomka. Ovde je dovoljno materijala za razmišljati. Da nije bilo logike šehida, moglo bi se prosuditi da ostanak ovih ljudi je bio bezvredan. Ako je Imam Husein ionako trebao poginuti, zašto bi oni žrtvovali svoje živote? Ali su oni i dalje ostali. Imam Husein ih nije primoravao da se raziđu. Zar im niko nije rekao da njihov ostanak je uzaludan, ili da će oni samo bezvredno izgubiti svoje živote i da je njihov ostanag stoga zabranjen. Imam Husein nije ništa rekao od ovoga. Suprotno, on je pozdravio njihovu voljnost da učine vrhovnu požrtvovanost. Ovo pokazuje da logika šehida je različno od one ostalih ljudi. [ehid često žrtvuje svoj život kako bi učinio uslugu, u prosvećivanju društva, da je probudi i da ulije sveže krvi u njeno telo. Ovo je bio jedan takav slučaj.

Poraz neprijatelja nije jedina namera šehadeta. Ono teži u činjenju koristi, takođe. Da Imam Huseinovi prijatelji nisu položili svoje živote tog dana, kako bi se tako mnogo koristi moglo stvoriti? Iako je Imam Husein bio centralna figura u ovom slučaju šehadeta, njegovi prijatelji su se nadodali toj slavi, veličini i časti. Bez njihovog doprinosa, šehadet Imam Huseina ne bi mogao pretpostaviti značaj dovoljan da pokreće, vaspitava i hrabri ljude stotina, šta više hiljada godina.

V’el Hamdu lillahi Rabil Alemin, Sallallahu ala Muhammedin ve Alihi, Tejjibine Tahirin

Preveo: Muhsin Aliu

15.06.1999/29 Safar 1420

nazad