Ajatullah Sejjid Mahmud Talekani
Džihad i Šehadet 1.
U ime Allaha, Milostivog, Najmilostivijeg. Slava Allahu, negovatelju i podržavatelju svetova, stvaraocu nebesa i zemlje. Neka božanski mir i pozdravi budu darovani na sve pravedne verovesnike, posebno na pečata poslanika, onoga koji je izdigao zastave istine i istinitu religiju, i božanski pozdravi na njegovu plemenitu porodicu i drugove i na bezgrešne imame, šehide, i na verne. Utečem se Allahu, od prokletog Šejtana.
Oni koji veruju se bore na Allahvom putu i oni koji ne veruju bore se na putu taghuta. Zato se borite protiv šejtanovih štićenika. Jer! Je šejtanovo lukavstvo zaista slabo. (Sura en Nisa, 4:76)*
…Možda bi smo mogli da raspravljamo ovo pitanje na nekoliko minuta i da dođemo do nekog zaključka. Džihad je među najvažnijim i široko raspravljanim Islamskim pitanjima. Meditirajući Kur’anom, čovek otkriva da nakon svakog ajeta povezanog sa pitanjem verovanja (imana), društva, etike i jurispodencije, na različne načine, postoji naredba da se vodi rat i da se sprovodi džihad. Sa druge strane, propaganda koja je bila izvršena u prošlih nekolio vekova protiv Islama je primarno ciljana na pitanje rata, osvajanja i napredovanju Muslimana. Domašaj takve zlobne propagande je bio dovoljno jasan i na manje ili više urezala je svoj znak na našoj omladini i na obrazovanima. Fer i nepristrasni naučnici, Muslimani ili ne-Muslimani, pisali su u odbrani Islama i o principima njene pravedne borbe. (Oni su istražili sledeća pitanja.) Koje je značenje džihada u Islamu? Kako je Islam napredovao? Koliko ljudskih žrtava prouzrokovala ova velika intelektualna, društvena i moralna revolucija koja se pojavila na Arapskom poluostrvu? Da li su ratovi na početku Islamske ere bili ofanzivni ili defanzivni? Ova pitanja u njima samima su toliko važna da ako bi smo rešili da raspravljamo sve njih detaljno ne bi smo imali dovoljno vremena usresrediti se na glavna njena pitanja.Pre nego što podvedemo šire pod religiozna ili društvena pitanja, odbrana spada među svojstvene i prirodne karakteristike ljudskih bića. Bog je stvorio moć u ljudskom instinktu koji je nazvan ‘gnevom’. Gnev takođe postoji, manje ili više i u izmenjenijoj formi, u životinjama. Njegova funkcija je da zaštiti pravo na život. Svako živo biće, na ovaj ili onaj način, poseduje odbrambenu moć, koja, u odgovarajućem vremenu, se pokreće iz instinkta u odbrambene organe. Ova moć je dodeljena od Svemogućeg. Ova odbrambena moć podjednako postoji, manje ili više, i kod biljaka. Možda postoje biljke, plod ili cvet čiji se koristi od drugih. Postoje još i neke biljke, plod čiji je samo za svoju ličnu reprodukciju. Ljudi mogu uživati njih samo vizualno. Iz ovog razloga, neke biljke iamju velike oštre bodlje da bi upozorili napasnika, govoreći "Pošto sam tako ugodno, lepo stvorenje, ovo me oružje mora štititi od štete potencijalne najezde." Juče je jedan mladić pročitao neku poeziju, iz koje ću prisetiti nekoliko redaka. Ja ne znam ko je autor (poeta), ali je izvrstan komad:
Koliko dugo ćeš ostati pritisnut ko led,
Ili ploviti kao udavljeni miš u vodi?
Prezir uzrokuje unutrašnji nemir;
I prihvatanje ugnjetavanja doziva poniženje;
I ko grm ruža, nosi oružje na ramenima svojim
Tako da bi svoje divne cvete izložiti mogao.
Poema je čudesno rečita i realistična. činjenica je da servilnost i poniznost uništava harmoniju ljudskih sposobnosti. (Oni koji žive pod takvim okolnostima mogu dobro nazreti neke činjenice, ali ih ne mogu izraziti s jezicima i rukama. Ovo je značenje nemira (nesloge): nesklad između ljudskog perceptivnog i praktičnog mehanizma. Ako ružin grm želi da stoji ponosno, ono mora da poseče ruke napasnika.) Ovo je slično sa onim što se pojavljuje u uređenju životinja, saglasno zakonu evolucije i instinkta, služeći se primerom roga, kandži i zuba, i u čoveka, je manifestirano u emocijama i gnevu. Tako što razum je rukovodilac njegovih drugih sposobnosti, on upotrebljava gnev kao oružje da brani svoja prava, teritoriju, čast, nacionalnost i ono što jeste. Prema tome ako poslanik ili zakonodavac proglase da rat i odbrana se trebaju ukinuti u jednom narodu, isto je kao proglasiti da zbog toga što požudna strast uzrokuje nepovoljne društvene okolnosti, muškarac i žena moraju otseći svoje organe za stvaranje. Nipošto! Prirodne moći imaju svoje odgovarajuće funkcije; samo što one zahtevaju podesno upravljanje. Istim dokazom da je Bog dodelio istovetnu moć u čoveku, on ih takođe mora upravljati prema njegovim odgovarajućim funkcijama - rađanju i očuvanju ljudskog roda. Tako što je Bog stvorio apetit za hranom, čovek mora jesti dovoljno da sačuva svoje zdravlje i postojanje. Ali isti apetit, prelivajući njegove prirodne granice, može biti destruktivan nagon. Umesto življenja osamdeset ili sto godina, proždrljiva osoba može živeti samo trideste ili četrdeset - samoubistvo prezaisćenošću. Slično, seksualni nagon u čoveka, ako, umesto korišćenja za rađanje, je korišćeno ilegalno, na načine pohlepe, može prouzrokovati propadanje (trulež), usled faktora uključujući venerične bolesti, kao što su sifilis i gonorea. Shodno tome, kada gnev manifestira sebe u čoveku, on se lati oružja; tako i mora, kada njegova prava, čast i ponos su ugroženi. Ako gnev nije upravljen i upotrebljen s ciljem koju je Bog determinirao, saglasno zakonu stvaranja, postaje devijantan. Tada ono rezultira sa osvajačkim ratovima vođenih za materijalnom ekspanzijom i destrukcijom čovečanstva. Prvo, gnev je prirodna činjenica. Drugo, mora se upravljati božanskim zakonodavstvom.
Ako nisu postojale religije, kako bi inače ovi mudri ljudi i reformisti sveta mogli naći rešenje? Ovo je zaista bio argumenat. Danas ova tvrdnja je još uvek rasprostranjena. Institucije mira i ograničavanja naoružanja rade dano-noćno. Oni rade u halama i prostorijama iznad zemlje. Ispod zemlje postoje fabrike koje su u svom gnevu stvaranja destruktivnih, smrtonosnih oružja. Baš niže od ljudi koji se hvalisaju u vezi sa mirom i razoružanjem, nuklearna oružja su izgrađena. Stoga šta da se radi? Realno rešenje je da prirodni insinkt gneva bude predvođen na pravi put. Ovo je šta Islam govori. Umesto rata i ubivanja, Islam je ponudio koncept džihada. Terminu džihad je uvek privržen izraz fi sebil Allah (na Allahovom putu). [ta je Allahov put? Koji je to pravac? Da li je ono prema nebesima, prema Mekki, ili prema Jerusalemu? Ne. Allahov put je sam put blagostanja i poboljšanja ljudskog društva. Ono je put pravde, istine i ljudske slobode. (Ono je tvorevina sveta u kojoj) posebna grupa ili klasa ne dominira nad sudbinom ljudi, kako bi zaustavio ljudski intelektualni pokret ili da zaustavi ljude od upotreba prirodnih resursa koje je Svemogući Bog stvorio za opštu upotrebu čovečanstva. Tako što je Bog dao prirodne moći i intelektualni kapacitet čoveku, kao što je Bog stvorio atmosferu, svetlost i zemlju za svakoga, sebil Allah pripisuje se na svet u kome svi ljudi mogu razviti svoje ljudske kapacitete da bi izborili slobodu.
"Džahidu fi sebil Allah" ("boriti se na Allahovom putu") je božanska komanda. U Islamskoj jurispodenciji, jedna knjiga (tom) je posvećena džihadu. Veoma inetersantno, knjiga se pojavljuje u delu znanom kao ibadet ("obožavanje"). Naše zakonodavstvo je podeljeno na dva dela: ibadet i mu’amilat, docnije značenje "međuljudski odnosi." Razlika između ovo dvoje je ta da u ibadetu, namera intimnosti sa Bogom je kao preduslov. Hadž, namaz, post, milostinja, podsticanje na dobra dela, odvraćanje od zla, i konačno, džihad su svi razmatrani kao ibadet. Na primer, ako je neko zgrabio sablju i doveo do borbe sa nevernicima ne čineći to sa namerom zadovoljstva Boga, on neće biti nagrađen. Ako je on ubijen, neće biti smatran šehidom.* Njegov čin biće odbačen kao da je počinio samoubistvo. Samo onaj koji ima takvu božansku nameru može uzeti oružje za džihad i biti nagrađen od Boga. Obaveza džihada ima kao preduslov nameru kurbata. [ta kurbat podrazumeva? Podrazumeva intimnost, bliskost. Ono je isto kao fi sebil Allah. Ko je Bog, tako da bi smo mogli doći blizu njemu? Bog je universalno dobro, i Božjom voljom i atributima koji su manifestovali sebe u universumu i ljudskome društvu. Bog je mudar, pravedan i milsotiv. Realizacija božanske mudrosti, pravde i milosti i stoga otvaranje vrata dobrote ljudima je džihad fi sebil Allah. Džihad je ibadet. U ispitivanju Kur’ana i njegovih ajeta čovek primećuje da gdegod postoji komanda "katilu" ("vođenje rata") i "džahidu" ("borba"), tu je takođe i izraz, fi sebil Allah. U ajetu koji sam ja recitovao u početku Svemoćni govori:Oni koji veruju se bore na Allahovom putu i oni koji ne veruju bore se na putu taghuta. Zato se borite protiv šejtanovih štićenika. Jer! Je šejtanovo lukavstvo zaista slabo. (Sura en-Nisa, 4:76)
Predpostavka ovog ajeta čini očiglednim, da je rat uvek prisutan u svetu. Takva izjava je u skladu sa ljudskom prirodom. Glavna pojedinost u ovom vencu je ta da ljudi ovog sveta su dvojakog tipa: oni koji veruju zato se bore na Allahovom putu, i oni koji ne veruju i bore se na putu taghuta. Hteli mi ili ne, život je borba, i ratovanje. Ali oni koji veruju u uzvišeni cilj se bore na Allahovom putu. Postoji li drugi put mimo Allahovog puta? Da. Put taghuta.
[ta je taghut? Kakva je ovo vrsta reči? Dali oni koji recituju Kur’an posvećuju ovoj reči pažnju koju zaslužuje? Taghut je hiperbola od tughjan (potop, pobuna, izliv). Rečenica
"tagha el-ma" podrazumeva "Voda je preplavila; napustila je svoje prirodno ležište. Ona uništava susedne kuće i farme i iskorenjuje drveće u blizini." Ovo je značenje tughjan. Taghut je onaj koji počinjava tughjan. Taghut je sebična osoba. Ova reč je mnogo razumljiviji termin od onog koji su Grčki filozofi skovali , i sledeći njih, društveni naučnici su doneli u upotrebu: "despot, tiran" Tiranin može vrlo dobro biti samo tiranin nad samim sobom. Još jasnije, njegove ga strasti mogu diktirati potpuno i kontrolirati. Ali taghut je onaj koji preliva od svoje zakonite društvene granice. On pod svojim nogama gazi društvene granice. On je pored svega kao orkan pohlepe koji je eksplodirao, nepoznavajući granice. Neki su greškom pomislili da taghut podrazumeva "idol." Naravno, idol predstavlja vrstu taghuta, ali ovo dvoje nisu sinonimi. Reč taghut neophodno ne podrazumeva i nije normalno korišćen da podrazumeva ovo.Još jedan ajet Kur’ana objašnjava,
" ... kako će oni ići na presuđivanje (u njihovim sporovima) taghutu, kada im je bilo naređeno da ih se odreknu ..." Ako mi uzmemo da taghut podrazumeva "idol", kako ono može da presuđuje? Očigledno je da značenje taghuta nije idol. Reč "taghut" je ponovljena osam ili devet puta u Kur’anu. U Suri dva, u Ajet el-Kursi, koji je jako preporučen za recitaciju (učenje) nakon propisanih namaza, termin je ponovljen dva puta:U vjeru nije dozvoljeno silom nagoniti - pravi put se jasno razlikuje od zablude! Onaj koji ne vjeruje u taghuta, a vjeruje u Allaha - drži se za najčvršću vezu, koja se neće prekinuti. A Allah sve čuje i zna. Allah je zaštitnik onih koji vjeruju i On ih izvodi iz tmina na svjetlo, a onima koji ne vjeruju - zaštitnici su taghuti i oni ih odvode sa svjetla u tmine
…* Postoje samo dve mogućnosti, ili će ljudska egzistencija i volja doći pod Božju kontrolu, efekat čiji je da postepeno pojedinac izlaziti iz tmine sebičnosti i činjenja zla, i stoga, s pomoću znanja i mudrosti, njegova predostrožnost će se proširiti: ili taghut će posedovati njega. Ili je ovo ili je ono. Ako se prethodnje odbaci kao alternativa, docniji će se javiti automatski. ^ovek ne može živeti bez velia (čuvara); takav čuvar je ili Bog ili taghut. (Mi kažemo da) Poslanik i imami su takođe čuvari. Ako ovo kažemo, to je zato što oni implementiraju božansku volju. Radi ovoga su oni veli-Allah (božanski čuvari). Takvi čuvari poznavaju dobro naroda bolje nego što oni to sami znaju. Plemeniti Poslanik kaže, "Alestu evla bikum min enfusikum? (Zar vam nisam bliži nego što ste vi sebi samima?") "Vi ste težili da ostanete idolo-poklonici, da budete neznalice, slabi i podjarmljeni. Ali ste vi posvedočili da kada sam vas ja pokorio, vi ste sve dobili." Ovako je blagoslovljeni Poslanik predao svoj ultimatum na dan Ghadira, kada je takva transformacija postala očigledna, i dostigla praktični nivo. (Stoga on pita) "Zar vam ja nisam bliži nego što ste vi sebi samima?" Prema tome ako Bog i blagoslovljeni čuvari nisu odgovorni, ljudi će biti sumanuti od taghuta. Koji je znak i rezultat takve prisvojnosti. Ljudi će biti izvedeni iz svtetlosti u tminu. To jest; iz svetlosti prirode, svetlosti razuma, svetlosti percepcije, oni će biti navučeni u tamnu sveru (džahilijeta) ignoranstva, pohlepe, sumnje i pesimizma. Kao što ajet govori, "Oni koji veruju se bore na Allahovom putu i oni koji ne veruju na putu taghuta …" Prema tome, pojavljivanje rata u svetu je neizbežan. Kad god nema rata, ili će biti kraj sveta, ili mora biti neki drugi svet, ili ljudski instinkt mora biti potpuno transformiran. Ako je transformiran, biće nova forma života. Ali u svetu, onakvim kakavim jeste, naši instinkti će učiniti potrebnim ratovanje u jednoj ili drugoj formi. Glavna razlika, međutim, je pomeđu onih koji veruju, i stoga vode rat na Allahovom putu, i oni koji ne veruju i vode rat na putu taghuta, na putu despota i tirana, na putu onih koji prelivaju svoje zakonite granice. Ovo je drugo sporno pitanje. Da ne zaboravim prvo: rat je prirodan i instinktivan i čovek ne može bez njega. Drugo pitanje je ono religije, savršena religija, koja nije slična Hrišćanstvu, prepoznaje potrebitost ratovanja. Hrišćanstvo površno tvrdi da ratovanje mora ne postojati. Ovo je to što sledbenici Hrišćanstva ispovedaju. Oni povezuju ono šta oni misle da su reči Hrista, "Ako neko ošamari tvoj obraz, ponudi mu i drugi." Da li je tako bilo u praktici? Odakle u ovom svetu su svi ovi ratovi došli? Da li smo ih mi Muslimani stvorili? Ko je bio iza svih ovih ratova i pokolja u ovom veku? Dalje, Hršćanstvo preporučuje da oni koji žele Božje kraljevstvo se ne bi trebali ženiti. Da li je ovo praktično? Zar nije "Hrišćanska Evropa" centar požude kao rezultat reakcije protiv takvih zabrana? U ime Hrišćanstva, grupa kaluđera i kaluđerki su zaključali same sebe u manastirima i konacima (ženski samostani); oni zarobljavaju svoje vitalne sposobnosti. Ako bismo predpostavili da postoji zrno istine u takvim zakonima, mi bismo trebali držati da originalno Hrišćanstvo je bio privremeni fenomen ili lažna vera. Ali Kur’an je potvrdio Isusa, i mi moramo verovati da originalno Hrišćanstvo je bila istinita religija, i da takvi bezsmisleni propisi su bili pripisani kasnije. (U pogledu ovoga, Kur’an govori)" … Dok su monaštvo oni sami, kao novotariju, uveli - Mi im ga nismo propisali … (Sura el-Hadid, 57:27) Monaštvo se ne može definirati prosto kao poseban. Defanzivno se šćućuriti u ćošku i ne braniti nečiju egzistenciju i prava je zaista monaštvo. Ono ne može biti univerzalni zakon. Samo religija koja priznaje geometriju ljudskih insinkta i proizvodi projekte shodno tome može upravljati svetom. Takva religija kaže čoveku, "Ovaj instinkt je unutar tebe; ali ga ne koristi za ubistva, krađu, požudne namere ili vojni ekspanzionizam. Koristi ga na pravilan način. Brani svoju religiju. Brani ljudska prava. Ubrzo ti moraš kanalisati ovaj instinkt na pravi put."Vratimo se Ku’ranu.
"I borite se protiv njih sve dok proganjanja nestane i dok se Allahova vjera slobodno ispovjedati ne mogne.Pa ako se okane, onda neprijateljstvo prestaje, jedino protiv nasilnika ostaje." *(Sure el-Bekare, 2:193) Ili takođe, "I borite se protiv njih sve dok proganjanje ne iščezne i dok samo Allahova vjera ne ostane. Ako se oni okane, - pa, Allah dobro vidi šta oni rade." (Sura el-Enfal, 8:39)* Ovo je fi sebil Allah, koje ima obe pozitivnu i negativnu stranu. Prvo govori, "Vodi rat", i onda objašnjava kako neko treba voditi rat. Da li govori da neko treba činiti to radi ekspanzionizma ili radi sticanja plena? Ne. ^ini to kako bi doneo glas istine u uho ljudima sveta. Ovo je značenje fi sebil Allah: Oslobodi ljude! Drugim rečima, otkloni prepreke istinitom ljudskom životu. Otkloni ove ‘moći’ i ‘klase’ koje su prepreke pravima masa i koje guše javno mišljenje. Uništi njih. Oslobodi ljude od ove zagušujuće sredine, i upoznaj ih sa Bogom i vrelom univerzuma. Tako čini "sve dok proganjanja nestane." Ove centralizovane moći obmanjuju nemoćne mase, postavljuje ih u grupe jedan protiv drugog, odvodi mase od božanske istine u materijalizam, zavodi mase od jedinstva Boga i odvodi ih u politeizam, idolatriju i obožavanju ljudi. Bori se protiv njih sve dok se podvala ne odstrani od puta ljudske evolucije ka savršenstvu. ^ini tako sve dok se ove pojedine klase koje iskorištavaju opšte (narodno) bogatsvo radi svoje požude i povređuju prava miliona ljudi - kao što su činile Persijaska i Rimska imperija - ne unište.Kada se bosi Arapin suprodstavio komandantu Persijske armije, bio je upitan, "Dali si došao da osvajaš i pljačkaš? Ako je tako, mi ćemo te nahraniti; daćemo ti novac; mi ćemo zadovoljiti sve vas, komandire i vojnike na isti način. Vrati te se svojoj zemlji." (Rustem) je pomislio da su njegove reči ubedile čoveka! Zapazi šta je čovek odgovorio i kako su njegove reči bile zabilježene u istoriji. On je rekao samo jednu rečenicu, ali veoma značajnu: "Nama je dat zadatak da oslobodimo narode sveta od robovanja ljudskim zakonima i lažnim raligijama koje su za jednu određenu klasu, i da ih vodimo ka uzvišenošću Islama." Ovo je Islamski džihad. Ovo je značenje
"džihada". "Džihad" podrazumeva "borbu za istinu", nije sličan ratu ili ubistvu. "Džihad" podrazumeva "borbu za istinu," i radi toga je diskutiran u knjizi o ‘ibadetu (obožavanju). Ono je usljovljeno sa fi sebil Allah.Jedan čovek je upitao plemenitog Poslanika, "Poslaniče Allahov! (Koja je nagrada) siromaha koji odlazi u bitku u ime dobiti?" Poslanik je ponovio tri puta, "Ono nema nikakvu božansku nagradu." (Druga osoba) je upitala plemenitog Poslanika, "Da li je onaj koji ide na bojno polje kako bi testirao svoju ličnu hrabrost ili da bi se proslavio je podesno zvati ga mudžahid fi sebil Allah (borac na Allahovom putu)?" Poslanik je odgovorio, "(Onaj koji se bori tako da Božja reč postane najviša," što podrazumeva da Božja volja manifestuje sebe i upravlja njihovim voljama. Ovo je značenje "Allahovog puta." Ovo je značenje
"džihada" u Islamu. Ne postoji dovoljno raspoloživog vremena diskutovati o svim ajetima od važnosti za ovaj predmet.Kratko nakon prve generacije Islama, Muslimani su devijisali. Tokom Omajadskog kalifata, kada je savki aspekt Islama bio metamorfoziran, Islamski džihad nije ostao izuzetkom pravilu. Bio je metamorfoziran isto tako. Da se pozovemo na Engleza, Tomas Karlajla. U nemogućnosti sam da ga navodim direktno. Kada braneći Islam od optužbi da je ono napredovalo zahvaljujuću ratu i maču, on predlaže da čovek bio trebao posmatrati iza površnih stvari. Ovo je realno pitanje da li je ili nije Islam istinita religija. Ako je istinita religija, ako je religija koja uči o jedinstvenosti Boga i pokornosti jednom Bogu, ako ono ima zakone i regulacije korisne za svet i može činiti ljude srećnim, takva religija mora napredovati. Ako nema mača, napredovaće zubima i noktima. Neko ne može upitati zašto je Islam napredovao mačem. Realno pitanje je da li je istina ili zabluda napredovala. Pogrešno je rapsravljati, kao što neki to rade, da pošto je napredovao mačem, je obmana. Ako niste sa predrasudama, ako ne želite ostati pod iluzijama, i ako ne želite da crtate lažnu karikaturu o Islamu za već predrasudama natovarene Evropske mase, zašto raspravljate kao takvim? Da li mislite da pošto su se Muslimani borili, Islam je lažna religija? Zar nije razumnije govoriti, da je zato što Islam je istinska religija, nije izostavila potrebu ratovanja i naprotiv dala je zapoved toj posledici.
Ako biljka nema cveta, nema razloga za nju da ima bodlje. Ako čovek nema prava za življenjem i branenjem sebe, ako on nema takvo pravo, onda koja je funkcija gneva? Ako je on gnevan, sledi da on ima prava. I ako ima prava, on mora kanalisati moć svog gneva na putu svojih prava, radije nego ih kanalisati na putu zablude. ^ovek mora da brani svoja prava, da brani svoju čast. Ovo je istina džihada, i neophodni je deo istinske religije, koja ima zakone religije. Pojedinac ne može verovati religiji koja dokazuje s jedne strane da je istinska religija i da je došao da reformira svet, ali s druge strane nema neku dimenziju odbrane, propagande i napredovanja. Takva religija nije kredibilna (verovatna). Ako je religija ovakva, mi ne bi smo trebali prihvatiti njene tvrdnje da je došla od Boga radi spasenja do sudnjeg dana.
Islam je religija s ciljem reformiranja čovečanstva. Ono teži da spasi čovečanstvo od propadanja u dolinu životinjskih strasti. Islam je došao da jača ljudsku prirodu, upravlja njegovu pažnju prema Bogu, i da zasniva pravdu i pravičnost na svetu. Došlo je kraju ratovanju s ciljem pljačke, ubistva i ekspanzionizma - završimo ove ratove podsticane od svetskih lidera, koji iskorištavaju druge kao njihovim oruđima u ime nacionalizma i na taj način ih razaraju. Namera ratovanja, kao što Islam govori je, " da religija, i sve u njoj, je radi Allaha." Takva religija se, zaista, dogodila. Da li je onda prikladno tvrditi da naša religija samo toliko govori da, "Postoji Bog i postoji Poslanik?" I ako vas bilo ko upita kako se svet može reformirati, možeteli im reći da svetske mase ne bi trebale ratovati svetske tirane, i otrgnuti nečije ruke od onih koji siljuju dostojanstvo, živote, i prava čovečanstva? Možete li nazvati ovo pravom religijom? Nipošto. Ako je istinska religija, ono se mora latiti oružja i napredovati. Do kojeg položaja bi trebao napredovati? Do položaja da oni će se ili potčiniti i reći, "Mi smo Muslimani," u slučaju čijem oni postaju vaša braća, ili kažu, "Mi ćemo zadržati našu religiju i nastavićemo naš način obožavanja; ali ćemo slediti Islamski javni red (zakon)." U ovom slučaju oni postaju dhimmi, zaštićena manjina. U takvom slučaju, oni ponovo imaju ista prava kao Muslimani.
Arapin ne može reći, "Zato što je religija došla iz moje zemlje, ja sam superiorniji od ne-Arapa." ^im ste Musliman, ne postoji razlika između Arapa i ne-Arapa. Kriterijum superiornosti je pobožnost. [to pobožniji to, superiorniji. Zakon je univerzalan. Dali je osoba u pitanju Kinez, Rimljanin, beo ili crn, što pre kad prihvati Islam, on je Musliman. Muslimani imaju ista prava. Neko ne može reći, "Zato što sam ja Arapin i prihvatio sam Islam pre nego što si ti, superiorniji sam od ne-Arapa do koga je Islam dospeo kasnije." Devijacije koje su nastale još od početka Islamske ere potiču od ove pogrešne percepcije. Arapin je ponosio sebe tvrdeđi svoju prednost i stoga superiornost u Islamu. "Islam je došao iz naše zemlje, i stoga mi imamo prava nad drugima." Ovo je uzrokovalo da su oni prekršili prava Iranaca i odgurnuli ih na stranu. Radi toga je reakcija manifestovala u sebi neku vrstu nacionalizma. Sumnje koje su savremeni predstavnici stranaca upotrebili da podele Muslimane i da uspostave zidove među njima proisticali su iz tog vremena. Da smo samo održali to da smo svi braća, svi jednaki, svi ratovi bise vodili u oslobađanju ljudi sveta, kao što su to naši predci radili u početku Islama!
Moželi na svetu biti neka religija koja je Božanska vera a ipak da joj nedostaju prinicipi u napredovanju i odbrani? Mi nemožemo čak ni pravilno da predpostavimo takvu religiju. Sada, skim bi neko trebao ratovati? Protiv koga bismo mi trebali voditi rat? Džihad sa kim? Prvo pitanje džihada je ta da Islam mora objaviti njen poziv. Pošto je Islam prirodna religija, ljudi sveta, prirodnih ljudi, oni koji vole slobodu, mase ljudi će ga pozdraviti. Upravljajuće klase i oni kojiima profit leži u okretanju masa daleko od istine i pristupanje bilo kojoj istini će uzrokovati probleme. Stoga će se rat rasplamsati. U ovom ratu parazitski društveni slojevi, koji su zavisili od bogatstava upravljajuće klase, će uvenuti. Zar nije bio ovo slučaj i u Iranu? Ako čitamo dve stranice istorije, mi vidimo da mase ljudi je pozdravila poziv u Islam. Samo vojna lica, koji su zavisili od riznica vladajuće klase pružali su otpor Islamu. Niži sloj društva je pomogao njih, i pokazao im put. Postoji mnogo dokaza u istoriji da mase Rima i Irana su sarađivali sa Muslimanima, govoreći, "Dođite, ako vam je slogan
‘Allahu Ekber’ (Allah je Najveći), ako verujete da su svi ljudi jednaki u pogledu na Boga, mi smo spremni da pomognemo." Stoga su se mase počele boriti sve dok ove korumptirani i truli sloj društva, koji je uništavao talente, nije bio otklonjen. Iznenada je Iranski talenat procvetao. ^itaj dve stranice istorije, jednu pre Islama i jednu posle! Neočekivano je mnogo pesnika, pisaca, naučnika i oratora! Kakva je transformacija zauzela mesta u ovoj zemlji! Ovo su bile posledice Islama koja je izaprala tu koruptiranu naslagu. Stoga, dokle god postoji prepreka, Islam govori da se mora otkloniti. Istina se mora objavljivati ljudima. Ako druga strana napadne, rat će usvojiti defanzivnu formu. Drugačije, pošto je božanska religija, bilo bi sa namerom objave risalata masama ljudi. Ako je druga strana prouzrokovala problema, odbrana postaje neophodna. Ako oni napadnu zemlju pod upravom Islama, svi Muslimani moraju ustati na odbranu. Postoje dva tipa ratova za sada, (ratotvi napredovanja i ratovi odbrane). Postoji, međutim, još jedan džihad, koji mi nazivamo unutrašnjim. Ako verska manjina, koja je pod upravom Islama, prekrši pravila uprave (šta da se radi?) U zemlji gde zakon proističe iz Islama, njena vlada je Islamska, zakoni i Islamski propisi su implementirani, i njeni poreznici su Muslimani, kako se Islam spravi sa Jevrejskim i Hrišćanskim manjinama koji tamo žive? Islam naređuje, "Ako oni postupaju saglasno propisa zaštićene mmanjine, oni su, upravo kao Muslimani, slobodni da obožavaju saglasno njihovom običaju. Oni moraju platiti svoju džizju (porez). U takvom slučaju, njihovi životi, imovina i prava se moraju zaštititi. Niko ne može upasti (uznemiriti) na njihovu imovinu i njihovu čast, jednako kao i sa Muslimanima. Ali ako prekrše uslove njihove zaštite, oni se smatraju muharib (neprijatelima). (Mi smo protiv njih) je još jedan tip džihada. Muslimani se moraju boriti protiv njih, zato što su se oni pobunili protiv zakona. Pojedinac se mora boriti protiv njih unutar granica Islamskog društva, dokle god se oni ne potčine istini i zakonu, dok ne saviju svoje glave, dok oni onako kako treba ne dođu pod Islamsku vlast i zakon.Da sada vidimo šta Islamska jurispodencija savetuje što se tiče ograničenja zaštićene manjine. Molim vas obratite pažnju. Mi želimo videti do koje granice Muslimani imaju obavezu da delaju njima kao zaštićene manjine. Ovaj deo je u svim našim knjigama jurispodencije, i ja sam uzeo odlomak iz El-Mukhtasar el-Nafi
’ Allame Hillija. On nabraja pet uslova dhimmaha (zaštite): (1) Pojedinac mora platiti džizju. Kako bi njegova prava bila zaštićena i kako bi bio imun na štete od Muslimana. Jedan mora platiti vrstu poreza Muslimanskom bejt el-mal (javnoj blagajni). (2) Pojedinac ne sme činiti zla Muslimanu, zabranjeno mu je da ima seksualne odnose sa Muslimankama, ne sme krasti imovinu Muslimana, i ne sme sarađivati sa neprijateljima Islama. Pojedinac ne sme biti flagrantan u vezi zabranjenih stvari, kao što su intoksikacija, preljuba i incest. (4) Pojedinac ne sme graditi nove crkve ili hramove, i ne sme zvoniti crkvena zvona. Ako oni izgrade novu crkvu, mora se uništiti. (5) Pojedinac ne sme graditi zgradu (kuću) višu od zgrada Muslimana. Ovo bi služilo na sramotu Muslimanima.Ko poseduje povesnu zgradu Lalehzara i Istambul? Ko su oni koji u ovoj državi sarađuju sa neprijateljima Islama? Ovo je zakon Islama. Ovo je jurispodencija Islama. Zahtevam ispovedanje od vas sebi samima. Ko su oni koji kradu imovinu Muslimana i pomažu Izraelcima i međunarodne Cioniste. Ko su oni koji izvode Muslimanke iz okvira čednosti? Dali su oni zaštićene manjine? Ili neprijatelji? Ekspert jurispodencije mora vladati. Primam za istinu da takve stvari, Božjom voljom, se ne bi trebale dešavati u našoj zemlji. Uzimajući u obzir da su Muslimani posebno [iitski učenjaci, razjasnili ovo pitanje, ako je vlada - predpostavljamo da, Božjom voljom, takva stvar nije slučajem sa našom državom - imala određene veze saradnje sa ovim, koja je onda obaveza Muslimana prema takvoj vladi? Ne želim izgledati predrasudno. (Ali pogledajte), na jednu stranu oni guraju Muslimanske mase u pustinje i otimaju Islamske međe; i na drugu stranu, oni uzimaju Muslimanske imovine različitim sredstvima kako bi promotirali zlo, češće nego zapošljavajući ih u produktivnim sferama. Ako jedna vlada otvori ambasadu za njih ne nazivajući je takvom, i tada autoriteti vlasti odlaze tamo na velike zabave, koja je dužnost naroda prema takvoj vladi? Vi odlučite o dužnosti naroda. Dali bi vlada koja se ne potčinjava zakonima Islama trebala vladati Muslimanskim masama? Vi mi recite, vaša ekselencijo! Ako sve što ovo govorim je laž, oni bi ih trebali poricati. Ako je istina, nije u podudarnosti sa Islamskim odredbama. Dozvolite mi da vam kažem, danas Cionizam je druga skrivnica kolonijalizma. Kolonijalizam je skrivalište Cionizma. Cionizam je zagmizao u kožu Izraela. Izrael je uzeo novu formu u našoj zemlji, i pojavio se kao Baha’izam. U svim ministarstvima i ključnim ustanovama [iitske Islamske vlasti, kojima je veliki deo pozdrava i hvala određeno, i svi njegovi autoriteti su čuvari Islama, (Baha’ije) su se infiltrovale svugde. O vi otvoreni i zatvoreni agenti države koji ste prisutni ovde, dali je to što Islam govori. Dali je ovo što religija govori. Ja ne marim ako je ovo upućivanje glavnom ministru ili nekom iznad njega, ili nekom ispod njega. Upitajte se zašto ja govorim ove stvari? Dali ste ljuti zbog toga? Tada me zaustavite. Ako učinite to, ja više neću imati obaveza. Ali sve dokle god sam ja ovde, obavezan sam da propovedam zakone i propise Islama. Ja nisam ničiji uposlenik. Ja nisam ničiji najamnik. Ja ne želim da me vladajući aparat naduvava vazduhom ili mi daje položaj. Ja sam ono šta jesam, svidelo se vama ili ne.
Juče su me učinili gnevnim. Grupa mladih Muslimana se juče popodne okupila u Dezašibu. Motreni lakrdijaštvom vladinih agenata. Recite mi i jasno i odmah, "Ne odlazite na govrnicu i ne istupajte." Radi ovoga je moj nervni sistem iscrpljen. [ta god ja govorim, ja sam lično odgovoran za to. Sutra nebi ste trebali dolaziti da hapsite sponzora ovog okupljanja, baciti ga na suđenje, i oduzeti mu život. Nema nikakve veze sa njim. ([ta god mi želeli reći,) recite mi. Recite mi da sam lažov, da ja govorim protiv religije, da sam ja agitator, da imam veze sa stranim ambasadama. Recite mi sve šta želite. Otvorite dosije o meni. Masa naroda zna šta sam ja. Da li je ovo ono šta vi nazivate Islamskom zemljom? Dali su ovi čuvari Islama? U el-Mu
’tamar el-Islami (Islamskoj Konferenciji), mi nismo mogli podizati ruke kada su nam pokazali dokumenat odnosa (relacija). Dragi Ministre Poljoprivrede, zar ne postoji Muslimanski savetnik u ovoj dr žavi? Zar mi nemamo inženjere? Ako ne onda dovedite nekog iz [vajcarske ili Indije ili Nemačke. Zašto bi glavni savetnik raspodele zemljišta morao biti Cionistički Jevrej? Odakle da započnem svoj kriticizam? Ja govorim ove stvari i imam dokumente. Recite mi da sam lažov. Ja znam za zabavu od pre mesec dana. Znam gde se održala, i znam ko su bili glavni i odgvorni proslave. Ja čak znam i njihova imena. Znam i savetnike tako dobro. Oni su mi kazali o tome, i ja im rekoh, "Da se to nas ne tiče." I stoga vidite da ako određeno lice putuje, podiže se toliko buke u novinama o njemu. U vezi El-Mu’tamar el-Islami, nisu napisali ni jednu jedinu reč. Nisu spomenuli ništa o tome da šta je bilo rečeno u Islamskoj konferenciji u Jerusalemu. Oni nisu ništa rekli o tome da ko je tamo bio i o čemu je raspravljano. ^ija je ovo krivica nego li ona agenata Izraela, koji iskorenjuju drvo čednosti u našoj zemlji, koji prosipaju vetru letinu ove države? Kao što je Gosp. Muttahhari spomenuo, opasnost ovih je veća nego bilo koja druga opasnost. Stoga vas ja upozoravam, moja Muslimanska braćo, u pogledu ove opasnosti. Vi znate vašu obavezu. Vlada treba da porekne sve ovo i da kaže da su ovo sve laži i propaganda, tako da se mi ne bismo posramili pred licem Muslimanskog sveta.Ovde postoji još jedna faza džihada. Do sada (smo spomenuli) tri vrste zapovedi rata po Islamu: džihad sa strancima radi unapređivanja Islama, džihad radi odbrane Islama Islamskih zemalja, i džihad kako zaštićena manjina nebi postala neprijateljska. Još jedan tip džihada je vođenje rata protiv despota, tako da niko ne može vladati kao tiranin, kao taghut u Islamskim zemljama. (…) Dužnost je svakog Muslimana da poziva despote u pravi put. Na milosrdan način, neko mu mora reći, "Diktatorstvo i despotizam nije dobro za tebe, za državu, ili za društvo. Nijedan diktator nije otišao u svoj grob sa čitavom glavom." Da, neko ga mora posavetovati. Ako on ne prihvati, onda neko mora pripremiti vojni ustanak protiv njega.
Možda će te vi Muslimani pitati zašto Islamski učenjaci ne govore ove stvari koje se tiču džihada. Zašto je informacija koju mi primamo takva kakva jeste? Gledamo početak Islama. Vidimo da zapovednik vernika, Ali a.s., će lično učestvovati u džihadu. Ne samo da bi on odobrio džihad, nego bi i lično pomogao. U nekim ratovima, on je čak slao i svoje sinove. [ta se kasnije dogodilo? Mu’avija je preuzeo vođstvo. Onda Jezid. Saglasno našim izvorima u pogledu na džihad, jedan od uslova je da imam ili sultan moraju biti pravedni. Ovo je jasno naznačeno u našim izvorima. Džihad ne može biti u ime jačanja tiranske vladavine, sultana ili imama. Ali preporučeno nam je da se borimo uz pravedne sultane i da ih branimo.
Kakva je bila situacija za vreme naših Imama? Istina, da ako Muslimani odlaze u borbu, Muslimanska imperija će se širiti; ali sa kojom namerom? Kakvo bi dobro Muslimani imali da osvoje Kinu i da porezi idu Abdul Malik Mervanu, Sulejman ibn Abdul Maliku, ili nekom Abasidskom Kalifi? Da li je Islam zaželeo takve stvari? Ne! Iz ovog je razloda izraz
"Sultan adilun" ("pravedni sultan") bilo ponovljivan u našim Islamskim izvorima. Takva je činjenica stvari. Razmotri, na primer, pripovedanje Džuma (Petak) namaza. Ako su [iiti bili upućeni da govore molitve sa ostalima onda bi to podrazumevalo da je vlada bila odobrena. Podrazumevalo bi odobravanje vladanja uzurpatorskih halifa, kao što je Valid ibn Abdul Malik (v. 715-717). Podrazumelo bi odobravanje vladavine Mutevekkila. Podrazumevalo bi odobravanje vladavine tog i tog Omajadskog deteta. Zašto? Zato što Imam Džuma namaza je bio predstavnik takve vlade. Džuma namaz nije kao drugi namazi. Ono je iz razloga da bi (naši imami) mogli proglasiti da ako neko nađe pravednog imama, taj bi trebao da održava molitve. Drugačije nebi mogao. Ovo podrazumeva da pojedinac nebi trebao da odobrava takve vladavine. Ali ako bi se Muslimani okupili bez ikakve povezanosti sa vladom, ne postoji razlog zašto nebi Džuma namaz smatran vadžib (obaveznim). Ako istražimo jurispodencijske izvore Džuma namaza, vidimo njenu sličnost sa džihadom. Naši Imami će upitati o razlogu zašto bi neko vodio džihad. Sa razlogom dabi imao više dobiti? Sa razlogom davanja Harun el-Rašidu većeg zadovoljenja? Tako da umesto hiljadu pevačica, neko bi imao pet hiljada? Takav "Islam" nije poželjan.Kada je ‘Omer ibn ‘Abdul ‘Aziz postao halifa i želeo je da predvodi neke reforme i da seče ruke lopova i pljačkaša, digla se opozicija. Negde iz Turkestana, vladar je pisao njemu, "Ljudi se preobraćuju u Islam, grupa za grupom, tako da oni neće morati plaćati džizju. Molim vas dozvolite nam da odbijemo njihovo preobraćenje, kako bi smo mogli da prikupljamo porez od njih." Omer ibn Abdul Aziz je poslao svog zastupnika tamo sa instrukcijama da bičuje vođu. On je poslao pismo govoreći: "Allah Svemogući je naznačio Muhammeda, neka je mir na njega, kao upravitelja ljudima. On nije naznačio njega kao poreznika." Bilo je pisano iz Egipta, "Kopti su se preobratili u Islam s ciljem da izbegnu plaćnje poreza. Molimo vas dopustite nam da ih sunetimo (obrezivamo). Onaj ko odbija sunećenje mora platiti porez." Halifa je poslao svog zastupnika sa pismom govoreći, "Allah Svemogući je naznačio Muhammeda kao khatam (pečata poslanika) nije ga naznačio khatin (obrezivačem)! Ti praznoglavi čoveče!
" Ovo je karakter koja su Muslimanska osvajanja zadobila.Zarad ovih karakteristika, čak ni Muslimani nisu bili pošteđeni. Jedan Muslimanski narod je bio osovjen, opljačkan i uništen. Radi ovoga su naši Imami istakli imamun
’adilun ili sultanun’adilun. Neki eksperti jurispodencije su pogrešili termin "imamun adilun" za "imamun masumun" (bezgrešni imami). Postoji razlika između ‘adalet (pravde) i ‘ismet (bezgešnosti). Da budemo još precizniji, svaki ma’sum je ‘adil. Svaki adil nije neophodno ma’sum. Stoga ako vidimo pravednu osobu da vlada Islamom, džihad je propisan na nama. Ovo je predmet u samom sebi. Zahtevam da veliki učenjaci i oratori istraže ovo gradivo. U istinskoj religiji u kojoj postoje sistematski zakoni i pravila, pojedinac ne može činiti šta mu je volja. Oni su iscrpili našu religiju od svoje vitalnosti.Dozvolite da vam ispričam jedan istoriski događaj na koji sam se upravo prisetio. ^etvrti Imam, el-Sedžad, je odlazio na Hadž hodočašće. Probirljivi čovek, Abbad Basri, nakon što ga je pozdravio, izjavio je, "Ostavio si za sobom tešku zadaču džihada i poduzeo si lakši zadatak hadža, dok Svemogući govori,
Allah je od vjernika kupio živote njihove i imetke njihove u zamjenu za džennet koji će im dati - oni će se na Allahovom putu boriti, pa ubijati i ginuti. On im je to zbilja obećao u Tevratu i Indžilu i Kur
’anu - a, ko od Allaha dosljednije ispunjava obećanje svoje? Zato se radujte pogodbi svojoj koju ste s Njim ugovorili, i to je veliki uspjeh. (Sura el-Tevba, 9:111).Naš Imam je uljudno zatražio da dovrši ajet, zato što doista ne dovršava na tom mestu. Stoga je on recitovao: (Uspješni su) Oni koji se kaju, i Njemu se klanjaju, i Njega hvale, i poste, i molitvu obavljaju, i traže da se čine dobra djela, a od nevaljalih odvraćaju i Allahovih propisa se pridržavaju. A vjernike obraduj! (Sura el-Tevba, 9:112)
Stoga uslov džihada je da mudžahid (učesnik u džihadu) prvo mora biti pokajen za svoje grehe. On mora obožavati Boga i odreći se svojih materijalnih imovina. On mora saviti koleno i ispružiti sebe Bogu. On mora uživati u dobrim delima i zabranjivati loša dela. On mora biti čovek koji zaštićuje božanske uredbe. ^etvrti je Imam, neka je mir na njega, rekao Abbadu,
"Ako ti posmatraš ljude sa ovim karakteristikama, tada džihad uz njih je superiorniji od hadža." Džihad sa kim i za koga? To je bilo pitanje u vreme naših Imama. ^ovek mora pravilno razumeti logiku jezika ovih Imami koji se tiču pitanja džihada. Da li su oni mislili da Muslimani moraju biti odsečeni od odbrambene moći? Dali bi trebali biti slabi i bespomoćni? Ili dali su mislili da neko nebi trebao ubiti sebe bez dovoljnog razloga? Kada je istina razlikovana od laži, kada je odgovorna osoba džihada bila poznata i kada je neizbežni rezultat džihada postao jasan, kada su namere postale čiste i kanalisane na fi sebil Allah, ljudi se trebaju dizati na džihad.[to je više Islam naglašavao džihad i ratovanje, više je vrednovao ljudski život. Pojedinac ne sme ubiti sebe u emocionalizmu usled nečije agitacije ili onih "izama" koje danas proizvode: "Gospodine dođi i brani svoju zemlju na temeljima svog nacionalnog osećaja." Za šta? Tako dabi gomila lopova i pljačkaša ispreturala zemlju? Jesam lud? No ako je rečeno, "Učini to radi Boga, radi istine," Ja sam spreman. Učiniću svoje grudi štitom. Ali za takav i takav materijal -"izam"? Ovo je čisto ludilo. Mudri čovek sveta, najsuperiorniji od onih koji su pod komandom Islama, treba činiti takve stvari za istinu i u ime Allaha. Ovo su putevi koji su se ustanovili, i biće sa nama zauvek.
Ono što sledi su reči Huseina u zadnjim danima na ulasku u Kerbelu: (Ebu Mikhnaf el-Taberi je ispričao iz el-Manakib). Izvinjavam za na dužinu moje propovedi; Ja sam takođe, umoran. (Nisam baš siguran dali će ono šta ću ispričati biti lako svarljivo za neke ljude.) U jednoj od karavanskih stanica, očigledno u Bejdahu, u kojoj je armija Hura (ibn Jezid el-Rijahi) bila prisutna, Imam je zastao i izgovorio ove reči, "O vi ljudi, Poslanik Allahov, neka su mir i pozdravi na njega, je rekao …" Imam je ispričao od Allahovog Poslanika, i takav je bio običaj Imama kada su govorili audijenciji sastavljenog od ne-[iirskih elemenata isto tako i [iitskih. Ako je publika bila sastavljena samo od [iita, oni bi govorili na osnovu svog ličnog autoriteta, bez neophodnog navođenja Poslanika. Husein nastavlja:
"… O ljudi! Ovo je od Božjeg Poslanika, koji je rekao, ‘Ako iko primeti da okrutni sultan nasrće na Božje granice, i prekršava Njegova pravila, suprostavljajući se tradicijama Poslanika, i ponašajući se nepristojno sa narodom, jedan mora ustati i suprodstaviti mu se, postupkom i rečima. Drugačije Božje pravo je uzeti ga na odgovarajuće mesto. Jedan ga prvo mora savetovati, i ako ne uspe, mora upotrebiti silu. Kogod odobrava takvu sultanovu delatnost ćutnjom, Bog će ga baciti u pakao kao saučesnikom. O ljudi! ^uvajte se i budite na oprezu jer oni (ova vlada i njeni sljedbenici) su odabrali poslušnost Sotoni, napustili su poslušnost Bogu, obelodanili su korupciju, ukinuli su Božje uredbe, prisvojili su javne fondove, dozvolili su ono šta je Bog zabranio i zabranili su ono šta je Bog dozvolio. Ako su svi Muslimani odabrali ćutnju, ja sam prvi odgovoran da preinačim ovu situaciju. Vi ste mi pisali i ja sam primio vaše pismo i vašu poruku. Vaši su predstavnici došli meni. Vi ste učinili sporazum da pomognete mene i da me ne ostavljate samim. Ako ostanete čvrstim u vašoj obavezi i ugovoru, postaćete zreli. Ja sam Husein, sin Alije i Fatime, ćerke Poslanika. Moj život je sa vašim životima i moja familija je sa vašim familijama.
(Poslednjim delom ovog govora, Husein je mislio reći:) "Mi ne vidimo sebe odvojene od vas i ne očekujemo specijalni tretman. Mi smo sa narodom, i šta god da je za narod jeste i za nas. [tagod je za nas jeste i za narod. Mi smo svi jedno. Mi ne želimo da se uzvišimo kao vladari. Mi smo isti, kao i svaka druga osoba. Naša porodica je kao i svaka druga porodica." Zar nije ovaj stav pokazivan u praktici i u nekoliko godina Ali a.s. vladavine? Ako bi neko video Ali a.s. na ulici ili na pijaci, ne bi ga prepoznali kao čovek različnog od običnog čoveka. Zar je njegova kuća bila različna od neke tipične kuće? Zar su njegova žena i deca tretirani kao posebni? Ovo je model koji mi treba da sledimo. Ovo je model Islamske vlasti i Islamskog vladatelja. Ovo nije pravilo jedne ličnosti. Ovo je pravilo Allaha.
Radikalno govoreći, ne postoji hukumat (vlada) u Islamu. U el-hukmu illa li-Allah. (Upravljanje ne pripada nikome do Allahu.) Vladavina pripada Bogu, Poslaniku i Imamu. Nakon Imama, je mudžtehid i mase Muslimana koji su svi izvršno telo sile božanskog zakona. Radi ovoga Husein govori, "Moj život je sa vašim životima, i moja familija je sa vašim familijama." (On je misleo reći:) "Dali mislite da ja želim da žrtvujem ostale kako bi spasao sebe i svoju familiju." Razlika između Ali a.s. i Muavije je zaista bilo ta, da je Muavija sedeo iza fronte, ležeći u mekim podlogama i jastucima. Ispred njega su bile sve vrste ukusnih delikatesa. On bi običavao jesti i smejati se. Siromašni ljudi su morali odlaziti i konfrontovati mačeve. On bi im rekao, "Odlazite i poginite." Ali a.s., na drugu stranu, komandovao bi na džihad, i on sam bi bio na čelu bitke.
Zamislimo bojište Siffina. Vidimo Muaviju sedeći na specijalnom mestu, raspoloženo smejući se ljudima, misleći o sebi, "Kako se izvanredno poigravam sa ovim narodom. Koristeći laži, emocionalizam, lažnu propagandu, ja ih desetkujem da bi vladao njima." Suprotno, Ali a.s., kada komanduje u bitci, prvi korača na čelu. Ovo je značenje "Moj život je sa vašim životima i moja familija je sa vašim familijama."
Husein nastavlja, "… Ako ste prekršili sporazum, ako žalite što ste napravili takav sporazum sa mnom, takvo nešto nije neočekivano od vas. Tako ste učinili i sa mojim ocem, mojim bratom, sinom očevog strica, Muslima. Jadan je onaj koji se uzdaje u vaš sporazum. Ako ne ispunite svoje obećanje, vi ste poreknuli svoj intelektualni razvoj, no nama niste naštetili …’(48:10). Uskoro će vas Allah učiniti nekorisnim za sebe, i postaviće mene u blizinu svoje milosti."
U Bihar el-Envar, ispričano je od Menakiba: "Kada je Hurr ibn Jezid, naredbom Ubejd Allah, zaustavio Huseina u pustinji Kerbele, suprodstavljajući mu se sa hiljadu konjanika, Husein je uzeo papir i hartiju i napisao pismo [iitskim plemićima i vođama Kufe, (koje parafraziram): "Ovo je pismo od Huseina ibn Ali, Sulejmanu ibn Surad, Musajjib ibn Nedžabah, Rifa’ah ibn [edded, Abdullah ibn Valin, i ostalim vernicima. On je pisao [iitskim liderima koji su ili bili po zatvorima ili u prognanstvu i bili su u nemogućnosti da budu prisutni i da pomognu njemu. Zapazi izraz "vi znate" u ovom pismu, indicirajući neospornost ovog pitanja. Glavni deo pisma je kao što sledi: Vi znate da je Poslanik Božji rekao, "Ako iko primeti nemilosrdnog sultana kako nasrće na Božje granice, kršeći njegove sporazume, suprodstavljajući se tradicijama Poslanika, i ponašajući se nepristojno među ljudima, jedan mora ustati i suprodstaviti se, delima i rečima. Drugačije Božije pravo je uzeti ga i postaviti ga na odgovarajuće mesto. ^uvajte se jer su oni (ova vlada i njeni sledbenici) su izbrali pokornost Sotoni, napustili su pokornost Allahu, obelodanili su korupciju, ukinuli su Božje odredbe, prisvojili su javne fondove, dopustili su ono šta je Bog zabranio i zabranili su ono šta Bog dopustio. Ja sam prvi odgovorni za promenu ovog stanja. Vi ste mi pisali i ja sam dobio vaše pismo i vašu poruku. Vaši predstavnici su došli meni. Vi ste načinili sporazum kako bi pomogli meni i obećali ste da me nećete napustiti. Ako ostanete čvrsti u vašoj obavezi i ugovoru, pokazaćete da ste postali zreli. Ja sam Husein, sin Alije i Fatime, ćerke Poslanika. Moj život je sa vašim životima i moja familija je sa vašim familijama. U meni je uzor za vas. Ako ne (ostanete čvrsti), i prekršite svoj sporazum, i poništite vaše prihvatanje mog vođstva, tako mi duše moje, ovo mi neće doći kao iznenađenje. Vi ste učinili isto i mom ocu, mom bratu, i sinu mog očevog strica, Muslim ibn Akilu. Gubitnik je onaj koji se u vas pouzdaje. Vi ste uništili vašu ličnu sreću. "… Stoga ko god prekrši svoju prisegu, prekršava ga samo prema samom sebi …" (48:10)
Možda je Husein naveo celi govor za ljude Kufe u ovom pismu.
Diskusija o džihadu ne može biti potpuna bez elaboriranja značenja šehid, koji je u samom sebi prostrana tema. Nije nam ostalo puno vremena. U kratko, svako ko je razumeo ovu istinu i božanski cilj i ustao je zbog toga, žrtvujući svoj život, nazvan je "šehidom" u terminologiji Kur’anske jurispodencije. [ehid je onaj koji je iskusio shuhud (viziju) istine. @rtvovanje njegova života nije bazirano na iluziji ili pometnji njegovih emocija. On je video istinu i cilj.* Radi toga je on odabrao da sledi u krvi i prašini. Takva osoba čini tako sa namerom intimnosti sa Bogom, ne na temeljima fantazija i ličnih želja. On je iznad svetovnih stvari. On je razumeo vrednosti istine na zasluženi način. Radi toga on pročišćava sebe, kao kap u okeanu istine. Ovo je značenje ezoteričnog termina "fana fi Allah" (samo-pročišćenja u Allahu). Fana nije ono šta Sufije rade u khanakah, klicajući "Hu! Hu!" i posle imaginirajući da su dostigli Boga. Pravo značenje "fane" je izložen u sledećoj poemi:
Od glave do peta, Božja svetlost će te zazračiti,
Ako Njega radi, ti se samo-pročistiš!
Ako je osoba dostigla stepen spremnosti za samo-pročišćenjem kroz viziju istine, u ime uspostavljanja istine, njegova titula je šehid. Stoga svako se ne može nazvati "šehidom". Ako neko greškom ili iz svetovnih razloga pogine, on je izgubio oba sveta, sadašnji i onaj budući. [ehid je onaj koji razume religiju, poznaje Boga, i veruje u budući svet isto tako kao i u večni život. On mora ostvariti cilj. I pošto je video istinu, on nema straha od smrti. Smrt je laka za njega. Neke Sufije ubeđuju da u molitvi, neko mora razmatrati nečiji kutb, zato što kutb je manifestacija (Boga); i pošto je čovek materijalno fizičko biće, on ne može videti apsolutnog sem preko manifestacija. Ovo je pogrešno stanovište. Naravno da neko može videti apsolutnog. (On to može činiti postepeno i probijajući granice.) U našoj molitvi mi recitujemo (učimo): "Samo Tebe obožavamo; onog kome si dao dobro? Moć? (Ne.) Postoji još jedan ajet: "Oni koji su poslušni Allahu i Poslaniku biće u društvu vjerovesnika, i pravednika, i šehida, i dobrih ljudi, kojima je Allah milost Svoju darovao. A kako će oni divni drugovi biti!" (4:69)*
El-šuheda (množina od šehid), što znači, oni koji umiru na putu Allaha, imaju visoki položaj. Salihun (pravedni) su oni koji slede njih. Postoje, svi zajedno, četiri grupe prema kojima je Bog upotpunio svoju blagoslov (milost). Oni koji se pokoravaju Bogu su jedan od ovih. Zato što su iskusili unutrašnju revoluciju i predvideli su istinu, šuheda, jednom martirizivanom, je bio zagarantovan nesumnjivim darom večnosti od Boga.
Zar niste iznenađeni? Grupa se ljudi sastala na ćošku sveta. Neprijatelj nije im dozvolio da se njihov glas čuje. Oni su bili opkoljeni, ubijeni, i posle osakaćeni. Niko nije preživeo od njih da donesu svoje vesti gradu. Ali sistem kreacije je zapisao njihova imena i njihova dela. Zar ovo nije čudo? Zar ovo nije vizija istine? Zar ovo nije za nas da bi smo razmislili? (Mi čak znamo) imena njihovih očeva, majki, žena, i konja; (mi štaviše znamo) njihova izražavanja. Sve ovo postoji (je ostalo). Odakle nam je sve ovo dospelo i zašto je sve ovo ostalo u istoriji? Dali je zato što su oni kroz samo-pročišćenje, putovali u večnost. Uzvišeni pokret prema svršenstvu je bazirano na ovim principima: vegetacija je pojedena od jagnjeta; meso (telo) se pretvara u misao, energiju i veru - lanac žrtvovanja prema evoluciji. (Kao što je Rumi postavio:)
Od beživotnoga sam preminuo i postao vegetacija,
Od vegetacije sam preminuo i postao životinja,
Od životinje sam preminuo i postao čovek.
Ja se ne bojim smrti; smrt me nikada nije učinila manjim.
Još jednom ću umreti kao ljudsko biće,
I leteću kao anđeo;
I tada još jednom ću poleteti iz anđeoskog,
I postaću nešto nezamislivo.
Postaću ništa, ništa, zato što harfa
Kazuje mi: "Njemu ćemo se vratiti."
(Tako što su drugovi Huseina) odgajili svoja krila na dan Ašure, tako što su njihova tela postala pre-malim za njihove duše, neko bi molio Huseina da mu dozvoli da ode na bojište ranije nego ostali. Još jedan bi ga molio sa sličnu čast, govoreći, "Moje grudi su se zgrčile usled svetovnog života." Kakva vrsta ljudi su oni bili? Oni su imali žene, decu, srodstvo, i zanimanja takođe. Zuhejr ibn Kajn el-Bidžili je bio čovek koji je, do pre nekoliko dana, bio zaražen propagandom vladavine Muavije, tražio je osvetu za Osmanovu krv i prkosio je Ali a.s. i njegovoj familiji. Iznenada, na putu (ka Kerbeli) on je odlučio da se pridruži kampu Huseina. Kakve čudesne reči su se razmenile među njima! [ta je on rekao i šta je čuo? Bilo je kao da je munja uništila sve njegove svetovne privrženosti. Sat vremena pre Zuhejr je imao krave, ovce i stoku. On je bio privržen svom plemenu i imovini. Sada je on razumeo sebe. On je doživeo transfiguraciju.
Zašto smo svi mi tako deprimirani? Zato što nemamo neki cilj u životu; zato što nemamo cilja u našem životu, mi mislimo da ono šta se ceni je novac i moć sticana ma na koji način. Zato što ne dobijamo ono šta želimo, postajemo ljuti. Mi smo depresirani. Biznismen ili birokrata odlazi kući u podne tako poremećen i depresiran da ne želi da razgovara sa svojo porodicom. Zašto? Zato što nije postigao ono šta je planirao. [ta je on želeo? Ako je vojno lice, on je depresiran zato što nije dobio unapređenje koje je njegov kolega dobio. Ako je biznismen, on je deprimisan (pritisnut) zato što njegov prihod nije tako velik kao što je očekivao. Ekonomija je loša i svako je depresiran! Mi smo depresirani zato što smo ograničeni ovim običnim svetom. [ehid je onaj koji se rukovodi iznad ovog niskog sveta. Vernik je istovetan. Zuhejr je bi deprimisan zato što je bio skeptičan. On nije poznavao značenje života. On nije znao ko je u pravu, Ali a.s. ili Muavija. On je bio pod iluzijom. Svetovne želje i veze su ga bile opkolile. Sa iznenadnim bleskom munje, iluzija je nestala. Svetovne veze su bile pokidane i on je postao šehidom čak i pre nego što je postao mučenikom. @ivot je postao lakim za nj. Pošto je jendom predvideo istinu, ništa drugo nije bilo važno. @ivot i smrt su za njega bile iste. On je rekao svojoj supruzi, Bint Amrv, "Zbogom. Ja sam završio. Ti idi i staraj se o kamilama, stoci i ovcama. Tebi dajem sve. Ja sam našao ono što sam želeo." Kada je Istina obznanila sebe, ništa drugo nije imalo vrednosti. Bilo je noć pre Ašure. I tada je došlo jutro Ašure, i žeđ. On je došao reći "zbogom" Huseinu tapkajući ga po ramenima i govreći, "Nisam više zabrinut." Njegova žena postaje udovicom, njegova deca (jetimima) siročadima, i on govori, "Nisam više zabrinut." Ovo je moć! Tada on otpevljuje:
Danas ću sresti tvog dedu,
I prekrasnog Alija, skim je Allah zadovoljan.
(On govori,) "Razlika pomeđu mene i njih će nestati tim pre što moja duša napusti moje telo." On je tako siguran u večnost i istinu i tajnu čovečanstva. (On govori), "Ja ću sresti tvog brata i oca." I tada on pada na fronti Huseina i umire. Slavno je to da njegova žena odlazi u Kufu, čekajući da se njen muž vrati. Vesti su doprle do nje da su svi bili ubijeni sa Huseinom. Ona je dala mtrvački pokrov svom robu i naredila mu je da ode i ukopa svog muža. Rob se vratio bez da je učinio to. Kada je bio upitan za to, on je odgovorio da je bio u nemogućnosti da to uradi zato što je video da su tela i krv Poslanikove dece bila osakaćena (prosuta) u sredini vruće pustinje Kerbele.
Ne postoji promena ni moć sem od Allaha, Uzvišenog, Najvećeg. "Dovoljan je nama Allah i divan je On Gospodar!" (3:173)
Svemogući Bože, tražimo Tebe tvojim Najvećim i Uzvišenim Imenom, ALLAH.
Svemogući Allahu, rasvetli srca naša, svetlošću vere i istine. Ojačaj naše korake na putu dobra Muslimanskih naroda. Iskoreni grešno drvo sumnje među Muslimanima. Allahu Svemogući, uputi nas na pravi put. Gospodaru, uputi našu moć na put sreće i blagostanja. Allahu Svemogući, oprosti umrlima našim. Dodeli podršku i uspeh svakome ko brani čast Muslimana na bilo koji način i podržava Muslimane. Oni koji na ma koji način počine izdaju protiv Muslimana i Muslimanskog sveta, neka Svenogući očisti svet njihovog postojanja. O Gospodaru, dodeli pobedu našim Alžirskim Muslimanskim braćama i sačuvaj ih od kandži ugnjetavanja ovih krvo-žednih i zločinačkih pseudo-civilizovanih. Gospodaru, probudi Muslimanski svet, posebno ovu Islamsku zemlju. Obezbedi naše položaje. Allahu Svemogući, Gospodaru, dodeli nam smrt čistih Muslimana. Učini sakupljanja kao što je ovo sredstvom za dobrim na ovom svetu i u budućem.
Neka mir, milost i blagoslovi Allaha budu na svima vama.
Preveo: Muhsin Aliu
04.06.1999 / 19 Safar 1420