Allame M. Mutahari

Allame M.H. Tabatabai

Imam Homeini

Ali svaki naučnik je napisao svoju knjigu iz ugla sa kojim je on najbolje bio upoznat i interpretirao je samo jedan aspekt Kur'ana. Štaviše može se reći da čak ni taj aspekt nije bio u potpunosti obuhvaćen.

Tokom prošlih četrnaest vekova arifi (gnostici) kao, Muhjudin Arabi, Abdu Rezak Kašani, Mula Sultan Ali itd. Zapisali su izvrsne komentare Kur'ana i spravili su se sa sadržajem u kojima su bili specijalizovani. Ali šta su ono oni bili, napisali nije bila egzegeza Kur'ana. Najviše što se može reći je to da su oni izložili neke aspekte njega. Isti je slučaj i sa Tantavijem, Dževherijem, Sejid Kutbom itd. Oni su sakupili njihove egzegeze u različitim stilovima ali njihove knjige, takođe nisu u nikakvom smislu egzegeze Kur'ana.

Ima i drugih interpretatora Kur'ana koji nisu pripadali nijednoj od pre pomenute dve grupe. Medžme ul Bejan od Šejh Tebrizija je odličan komentar ali ono obuhvata određene aspekte Kur'ana. Kur'an nije knjiga čiji se svi aspekti mogu izložiti od nas ili ikog drugog. Postoje neke Kur'anske nauke koje su iznad našeg shvatanja. Mi možemo razumeti samo jedan ugao ili jednu formu Kur'ana. Ostali su objašnjeni od Imama koji su bili istinski tumači učenja Svetog Poslanika.

U nekom prošlom vremenu pojavili su se takvi interpretatori Kur'ana koji su bili potpuno nesposobni za taj zadatak. Oni su želeli pripisivati svoje lične potrebe i želje Kur'anu. Iznenađujuće je da su čak i neki levičari i komunisti pretendovali da budu partizani Kur'ana i pokazali su interesovanje za interpretacijom. Istina oni su želeli samo da promoviraju njihove zlobne dizajne. Drugačije oni nisu imali ništa sa Kur'anom; ostavimo njima samima njihove interpretacije. Oni su samo željeli da provuku njihove doktrine pod imenom Islama.

Zaradi toga ja kažem da oni koji ne poseduju dovoljno znanja o Islamu i mladi ljudi koji nisu u potpunosti upoznati sa islamskim problemima, nemaju prava da posreduju u izlaganju Kur'ana. Ali ako oni pokušavaju i dalje da pogrešno interpretiraju (Kur'an), iz nekih njihovih skrivenih motiva, naša omladina bi trebala da ignoriše njihove interpretacije i da ne osvrće pažnju na njih. Islam ne dopušta nikome da interpretira Kur'an shodno njegovom ličnom mišljenju i privatnom presuđivanju. Svako ko pokušava da izlaže svoje lično mišlenje o Kur'anu ili je materijalističko interpretiranje Kur'ana ili je od onih koji daje neko duhovno značenje Kur'anskim ajetima. Obe ove grupe interpretiraju Kur'an saglasno njihovim zahtevima. Tako da je neophodno držati se dalje od obojice njih. Što se tiče Kur'ana, naše ruke su vezane. Nikome nije dozvoljeno da pripisuje svoje mišljenje Kur'anu i tvrdi da Kur'an tako kaže.

Interpretaciju koju ću ja da dam je samo moguća interpretacija. Kada ja objašnjavam neki ajet, ja ne tvrdim da taj ajet znači samo ono što ja kažem. Ja ne govorim ništa za određeno. Ja nagoveštavam samo mogućnost.

Kako su me neka gospoda zamolila da nešto kažem u vezi egzegeze Kur'ana, odlučih da jednom nedeljno govorim kratko o Suri el Hamd. Želeo bih još jednom da ponovim da interpretaciju koju ću dati, je ništa više do mogućnost. Ja uopšte ne želim da interpretiram Kur'an sagalsano mom ličnom mišlenju i željama.

Moguće je da bismillah u početku svake sure Kur'ana, je povezano sa ajetima koje ih slede. Uglavnom je rečeno da bismillah je povezano sa razumljivim (propuštenim) glagolom, ali je moguće da je povezano i sa surom koja je prati. Na primer u Suri el Hamd, je povezano sa el Hamdu lilah. U ovom slučaju cela rečenica bi značila: U ime Allaha sva slava pripada Njemu. Sada, vidimo šta ime označava, jeli to pečat (žig) ili znak.

Kada čovek daje ime nekome ili nečemu, to ime služi kao simbol prepoznavanja te ličnosti ili stvari. Ako je neka ličnost nazvana Zejd, ljudi će ga prepoznavati po tom imenu.

Makoliko malu informaciju, čovek može dobiti oko Božanstvenog Bića, on to može postići kroz Njegova imena. Drugačije čovek ne može imati pristupa ka Njegovoj Ličnosti. Čak ni Sveti Poslanik nije imao, iako je on bio najizučeniji i najplemenitiji od svih ljudskih bića. Niko drugi do Njega može znati Njega. Čovek može imati pristupa samo kroz Božanska imena. Znanje o Božanskim imenima ima nekoliko stepenova. Neke od njih mi možemo razumeti. Ostali se mogu shvatiti samo od Svetog Poslanika i nekih njegovih odabranih sledbenika.

Ceo svet je ime Allahovo, zato što ime stvari je znak i tako da sve egzistirajuće stvari su znakovi Allahovi, može se reći da ceo svet je Njegovo ime. Najviše što se može reći, je to da su mnogo malo ljudi potpuno razumeli kako egzistirajuće stvari su znakovi Allahovi. Većina ljudi zna samo toliko, da ništa ne može doći u egzistenciju, automatski.

Ništa, postojanje čije je moguće, ne može doći u egzistenciju automatski.

Intelektualno je jasno i svako intuitivno zna da postojanje i nepostojanje čije je podjednako moguće, ne može doći u egzistenciju automatski i da tu mora biti spoljašnje snage koja će dovesti do egzistencije. Primarni uzrok dovođenja u postojanje svih mogućih egzistirajućih stvari, mora biti večno (nepromenljivo) i samoegzistirajuće biće. Ako se predpostavi, da imaginarni viši (gornji) prostor, a mora biti imaginarno zato što je nepostojeće, je oduvek postojalo, tada je moguće da niti automatski se može pretvoriti u nešto, niti ništa može doći automatski u egzistenciju. Tvrđenja nekih ljudi, da je na početku ceo svet bio beskrajni vakum, sve što je beskonačno sumnjivo je u samome sebi, u kome se kasnije pojavila neka para iz koje je sve nastalo, ne stoji sa razumom, zato što bez spoljašnjeg uzroka nikakva se nova stvar ne može pojaviti, niti se nešto može promeniti u nešto drugo. Ako temperatura ostaje i ne pada ispod 0 stepeni ili ne ide iznad 100 stepeni, ostaće uvek voda. Ukratko, egzistencija spoljašnjeg uzroka je esencijalno za svaku promenu. Na isti način, ništa egzistencija čije je jedino moguće, može doći u egzistenciju bez spoljašnjeg uzroka. Ove činjenice su samoevidentne istine.

Ovo se može lakše razumeti u potpunosti, tako da sve egzistirajuće stvari su znakovi i imena Allahova. Mi možemo reći da ceo svet je Allahovo ime. Ali slučaj ovog imena se razlikuje od imena datim običnim stvarima. Ista je stvar i u slučaju čoveka ili Zejda. Ali, evidentno to nije moguće u slučaju Bića koje poseduje bezgranično veličanstvene kvalitete.

Ako egzistirajuća stvar je ograničena onda je ona moguća egzistirajuća stvar. Tako što Allahova egzistencija je bezgranična, On bi evidentno morao posedovati sve veličanstvene kvalitete jer ukoliko bi nedostajao samo jedan kvalitet, On bi postao konačan i kao takav postao bi moguća egzistencija. Razlika između mogućnog egzistirajućeg bića i esencijalno egzistirajućeg bića je ta, da ovo drugo je bezgranično i absolutno u svakome pogledu. Ako bi svi sublimni kvaliteti esencijalno egzistirajućeg bića bili konačni, to biće ne bi bilo esencijalno egzistirajuće biće i izvor cele egzistencije. Sve stvari koji su uzročnici ovog izvora egzistencije su obdarene kvalitetima posedovanim od esencijalno egzistirajućeg Bića, ali u manjem razmeru i varijabilnom stepenu. Ono što je obdareno sa ovim kvalitetima do najvišeg mogućeg stepena je nazvano Veličanstveno Ime ili al-ism al-a'zam.

Sve Egzistirajuće Stvari Veličaju Allaha

Tako što smo zastoreni, mi ne možemo razumeti ali je činjenica da sublimni kvaliteti su reflektovani čak i u stvarima manjim od čoveka i životinja. Najviše, ovi kvaliteti su reflektovani u njima saglasno kapacitetu njihove egzistencije. Čak i najniža stvorenja poseduju kvalitete percepcije. Kur'an kaže: I ne postoji ništa što Ga veliča, hvaleći Ga; ali vi ne razumijete veličanje njihovo (17:44)(Besim Korkut)

Tako što smo zastoreni i ne možemo razumeti veličanje svih egzistirajučih stvari, drevni naučnici (alimi), nisu znali da nepotpuna bića takođe poseduju percepciju. Zato su oni ovo veličanje podrazumeli kao veličanje koje se upućuje na stvaranje svih stvari ali u stvarnosti ovaj ajet nema ništa sa takvom vrstom hvaljenja, koje je sasvim različito pitanje kao što već znamo. Saglasno tradiciji jednom su ljudi čuli kako u rukama Svetog Poslanika, šljunak veliča Allaha. Oni su mogli razumeti veličanje šljunka ali je ovo veličanje je bilo takvo da je bilo nerazumljivo za ljudske uši. Ono je bilo na jeziku šljunka a ne na ljudskome. Prema tome, jasno je da i šljunak poseduje percepciju iako, naravno, saglasno njegovom egzistencijalnom kapacitetu. Čovek, koji sebe smatra izvorom svih mogućih percepcija, misli da ostale stvari su lišene toga, ali to nije tačno mada je istina da čovek ima veći stepen pecepcije. Pošto smo zastoreni mi smo nesvesni percepcije ostalih stvari i njihovog veličanja Allaha i mislimo da takva stvar ne postoji.

Mi ne znamo koliko je ovaj izveštaj tačan. Ali je sigurno da ovaj svet je pun glasova i zvukova. Vi sami ste ime Allahovo. Vaši jezici i vaše ruke su imena Allahova.

Veličanje koje vi činite Allahu je Njegovo ime. Kada vi odlazite u džamiju, nakon što ste oprali noge, vi idete sa Allahovim imenom. Vi se ne možete odvojiti od Allahovog imena zato što vi sami ste Njegovo ime. Otkucaji pulsa, lupanje srca i duvanje vetra, sve su to imena Allahova. Možda je to ono što se mislilo pod imenom Allaha u ovom ajetu. Tu je i mnogo drugih ajeta gde fraza: U ime Allaha, je bila upotrebljena. Kao što rekosmo, sve je Allahovo ime i ime se preneslo u imenovanog. Mi mislimo da imamo samostalnu egzistenciju ali to nije istina. Ako Biće koje je dovelo sve u egzistenciju predodređenu Njegovom voljom, i ako reflekcija Njegove slave udalji Njegovu svetlost čak i za momenat, sve egzistirajuće stvari bi bile odmah uništene i vratile bi se u njihovo pre-egzistirajuće stanje. Allah je stvorio ceo svet svetlošću Njegove slave, koja je prava priroda egzistencije i ime Allahovo. Kur'an kaže: Allah je svetlost nebesa i zemlje. Sve je iluminirano Njegovom svetlošću. Sve se pojavljuje posredstvom Njegove svetlosti. Pojavljivanje u samom sebi je reflekcija Njegove svetlosti. Ljudska pojava je takođe svetlost. Tako da i čovek u samome sebi je svetlost. Životinje su takođe svetlost Allahove slave. Postojanje nebesa i zemlje su svetlost od Allaha. Ova svetlost nestaje u Allahu. Radi toga u Kur'anu je rečeno: Allah je svetlost nebesa i zemlje.

Sve je iluminirano Njegovom svetlošću. Sve se pojavljuje posredovanjem Njegove svetlosti. Pojavljivanje, u samom sebi, je reflekcija Njegove svetlosti. Ljudska pojava je takođe svetlost. Tako da i čovek u samom sebi je svetlost. Životinje su takođe svetlost Allahove slave. Postojanje nebesa i zemlje su svetlost od Allaha. Ova svetlost nestaje u Allahu. Radi toga u Kur'anu je rečeno: Allah je svetlost nebesa i zemlje.

Nije rečeno da su nebesa i zemlja iluminirane Allahovom svetlošću. Razlog toga je što nebesa i zemlje su nepostojeće. Ništa u ovom svetu nema samostalnu egzistenciju u samom sebi. Drugim rečima, ne postoji ništa što je samoegzistirajuće. Istina je da nema drugog postojanja sem Allaha. Zato nam Kur'an kaže: U ime Allaha sve slave (hvale), pripadaju Allahu. U ime Allaha reci: On je Allah, Jedan. Možda Kur'an ne traži od vas da izjavljujete reči: U ime Allaha, Milostivog, Najmilostivijeg. Ono zapravo pominje činjenicu. Tražeći od vas da govorite U ime Allaha, podrazumeva da to što vi govorite je takođe ime Allahovo. Kur'an je rekao: Šta god da je između nebesa i zemlje, veliča Njega. Nije rečeno, ko god je između nebesa i zemlje veliča Njega. To znači da sve, bilo živo ili neživo, slavi i veliča Allaha, radi toga što svi su reflekcija svetlosti Njegove veličine (slave) i Njegova slava je uzrok svih pokreta.

Uzroci svih zbivanja u svetu su manifestacija Allahove slave. Sve je od Njega i sve se Njemu vraća. Nijedno stvorenje ne poseduje ništa svoje. Ako iko tvrdi da ima nešto u svom posedu, on u suštini želi da se upotpuni sa izvorom Božanske svetlosti dok činjenica je da čak i njegov život nije njegov. Svetlost Božanske manifestacije, dovela ga je u egzistenciju (život). Slavljenje Allaha koje mi i ostali ljudi izražavamo je Božansko ime ili je radi Božanskog imena. Zato Kur'an kaže: U ime Allaha i slava (hvala), pripada Allahu.

Radi Njegove milosti i milosrđa Allah je poklonio egzistenciju, egzistirajućim stvarima. Ovo u samome sebi je pokazatelj milosti i pažnje. Čak i egzistencija dodeljena štetnim i odvratnim stvarima je pokazatelj Njegove usluge koje je zajedničko sa svim egzistirajućim stvarima. To je manifestacija veličine Njegovog imena Allah, koja je potpuna manifestacija Njegove slave u svakakvome smislu.

Allah je položaj. Ono je duboko ime, koje je sama manifestacija Božanske slave u svakakvome smislu. Drugačije, Božansko Biće nema ime odvojenu od Njegove Biti ili Ličnosti. Allah, Njegova imena, uključujući Allah, Rahman i Rahim su samo manifestacija Njegove veličine. U bismillah Njegova imena Rahman i Rahim su bile dodate Njegovom dubokom imenu Allah, zato što one označavaju samopodupirajuće atribute Njegove milosti, usluge i samilosti. Njegovi atributi odmazde, ljutnje itd., su probitačni ovim atributima. Slavljenje ma kakvog preimućstva je zapravo slavljenje Allaha.

Kada god mi hvalimo nekoga, mi kažemo da on ima takve i takve kvalitete. Pošto svaka stvar pripada Allahu, pohvala bilo kakve zasluge nekoga čoveka ili stvari, suštinski je jednak sa slavljenjem Allaha. Zato što smo zastoreni mi ne možemo razumeti ovu istinu i mislimo da hvalimo Zejda ili Amra, sunčevu svetlost ili mesečevu. Kada će se zastor podignuti doćićemo do saznanja da sve slave i hvale pripadaju nikom drugom do Allahu i da sve što mi hvalimo je ništa drugo nego manifestacija Allahove slave.

Kur'an kaže: Allah je svetlost nebesa i zemlje. Drugim rečima, svako preimućstvo i svaki veličanstveni kvalitet, ma gde god bio je svojstven Allahu. On je uzrok celog sveta i ceo svet je manifestacija Njegove veličine. Stvari koje mi činimo nisu stvari učinjene od nas. Pozivajući se na Svetog Poslanika, Allah je rekao u Kur'anu: ti nisi bacio (šljunak)*, kada si bacio (njima), nego je Allah bacio.(Sura-Anfal,8:17). Razmotri ove reči bacio i ti nisi bacio. Obe ove fraze su manifestacija nego je Allah bacio.

Ima i još jedan ajet koji kaže: Oni koji su ti se zakleli na vjernost-zakleli su se, doista, na vjernost samom Allahu (Sura El-Feth,48:10)*. Zastoreni kao što jesmo, mi ne razumemo istinu sadržine ovog ajeta. Istina, mi smo svi pod zastorom sem Svetoga Poslanika, koji je bio vaspitavan direktno od Allaha i sveti Imami iz Porodice Svetoga Poslanika koji su primili vaspitanje od njega.

Tako postoji mogućnost da predlog bi i imenica ism u bismillah može biti povezano sa al-Hamdu što znači U ime Allaha sva slava pripada Njemu. To je manifestacija veličine Allahove koja povlači svaku drugu ka njoj i ne dozvoljava drugim slavama da budu slavljena od ikog drugog do Allaha, ma koliko god vi pokušavali, nećete naći ništa egzistirajuće sem Njega. Tako da ma kakvu god slavu vi izražavali, biće slavljenje Allahovo. Moglo bi se reći da slava je uvek sadržana od pozitivnih kvaliteta. Defekti i nedostatci, koji su negativni kvaliteti, zapravo ne egzistiraju.

Sve što je egzistirajuće ima dva aspekta. Pozitivni aspekat koji je slavljen i uvek je slobodan od defekata i grešaka.

Postoji samo jedna uzvišenost i lepota i to je uzvišenost i lepota Allahova. Mi bismo trebali pokušati da razumemo ovu činjenicu, ostalo će nam sve biti lakše. Istina, lako je nešto potvrditi verbalno ali je teško ubediti sebe u verovanje čak i u racionalne stvari, nepokolebljivo.

Da je čovek ubeđen da ma kakva dela izvodio, biće utelovljene u budućem svetu, dobra dela predstavljati kao dobra, ružna u ružnom obliku i da će on morati polagati računa za sve što je uradio, on ne bi počinio zlo delo čak ni podsvesno. Nećemo ulaziti u detalje ovog slučaja. Dovoljno je reći da će se za sve odgovarati. Ako neki čovek okleveta nekoga on će odgovarati za to počinjeno delo. Ako će neko mučiti ili povrediti vernika taj će ići u Pakao. Dobar čovek će ići u Raj. Svako mora biti potpuno ubeđen i siguran u ovu proceduru. Nije dovoljno samo pročitati u pravničkim knjigama ili razumeti racionalno. Znati i razumeti su potpuno različita od iskrenog od srca ubeđenja. Srcem mislim na ono pravo srce a ne na ono organsko.

Čovek često razume i shvata istinu ali pošto nije čvrsto ubeđen u nju, ne deluje saglasno zahtevima verovanja. On deluje samo kada postaje potpuno i čvrsto ubeđen. To je ono čvrsto ubeđenje koju nazivamo vera. Jednostavno poznavati Poslanika, nije od (nekakve) koristi. Korisno je imati veru u njega. Nije dovoljno samo dokazati postojanje u Allaha. Neophodno je verovati u Njega i pokoravati mu se srcem-iskreno. Sa istinskom verom postaje sve lakše.

Da je čovek ubeđen u postojanje Bića koji je izvor ovog sveta, da je čovek odgovoran i da je ubeđen da njegova smrt neće biti njegov kraj nego će značiti njegovo premeštanje u savršeniji stepen, on bi nesumnjivo bio izbavljen od svih grešaka i promašaja. Pitanje je kako se on može ubediti? Ja sam već opisao jedan aspekt ajeta koji kaže: U ime Allaha sva slava pripada Allahu. Još jednom ću naglasiti da ono što ja govorim je samo mogućnost a ne definitivna interpretacija Kur'ana. U svakome slučaju, izgleda da čovek koji je potpuno ubeđen da sva slava pripada Allahu ne može nikada imati bilo kakvu politeističku misao u njegovoj glavi, ma koliko god koga hteo slaviti, on zapravo slavi neke manifestacije Allahove veličine.

Svako ko komponuje ili namerava da komponuje odu (kasidu) u čast Svetog Poslanika ili Imama Alije, ta oda je radi Allaha, zato što Sveti Poslanik i Imam nisu ništa drugo do manifestacija Allaha i radi toga hvalospev njihov je Allahov hvalospev i Njegova manifestacija. Čovek koji je ubeđen da sve slave su određene Allahu, nikada se neće odavati hvalisanju, ponosu i samoljublju. U stvari čovek je uobražen zato što ne poznaje sebe. Onaj koji poznaje sebe, poznaje (zna) Allaha.

Istina je, da mi niti poznajemo sebe niti Allaha. Mi nemamo vere ni u sebe ni u Njega. Mi nismo sigurni da ne predstavljamo ništa i da je sve Allahovo. Dokle god nismo sigurni u ove stvari, svi argumenti koji dokazuju postojanje Allaha su od male koristi i da sve što radimo je bazirano egoizmom. Svi zahtevi za vođstvom i zapovedništvom su rezultati samoljublja i sujete.

Većina problema sa kojima se čovek susreće je rezultat njegove sujete i praznog ponosa. Čovek voli samog sebe i želi da bude obožavan od drugih. Ali to je njegova greška. On ne shvata da on sam ne predstavlja ništa i da je on vlasništvo nekog drugog Bića. Ljudsko samoljublje i ljubav za moćima su uzroci mnogih njegovih problema, grehova i poroka koji ga ruše i vuku ga u Pakao. Zarad njegove sebičnosti, čovek želi da sve kontroliše i postaje neprijatelj drugima koje pravedno ili nepravedno smatra preprekom na njegovom putu. On ne poznaje granice u ovome pogledu i to je razlog svih njegovih problema, nesreća i neuspeha.

Izgleda da Knjiga Allahova počinje sa pitanjem koja uključuje sva pitanja. Kada Allah kaže: Sva slava pripada Allahu mi osećamo da nam se mnoga pitanja otvaraju ispred očiju.

Kur'an ne kaže da neke slave pripadaju Allahu. To bi značilo da ako neko kaže nekoj drugoj osobi: 'Ja znam da Allah je Svemoćan i Svemoguć ali ja ipak slavim tebe a ne Allaha', čak i tada njegova slava će ići Allahu, zato što sva slava je Allahova slava.

Kur'an kaže: Sva slava pripada Allahu. To znači i da sve vrste slava u svim mogućim uslovima pripadaju Njemu. Ovaj kratki ajet rešava mnoge probleme. Ovaj ajet je dovoljan da očisti ljudsko srce nečistoća svih vrsta politeizma pod uslovom da je potpuno ubeđen u njenu istinu. Onaj ko tvrdi da nije počinio bilo kakvu vrstu politeizma, kaže tako jer je on intuitivno otkrio ovu istinu i prihvatiojuje mentalno. Ovaj stepen ubeđenja se ne može obezbediti argumentom. Ovde ne mislim da argument ne može da posluži. On je takođe preporučljiv. Ali ono je jedino razumljivo posredstvom pitanja Allahovog monoteizma (teuhida), saglasno nečijem intelektualnom kapacitetu. Verovati u njega je sledeći korak.

Filozofija je sredstvo a ne kraj. Filozofski argumenti pomažu u razumevanju problema ali oni ne vode do nepokoljebljive vere koja je stvar intuicije i ukusa. Čak i vera ima odgovarajuće stepenove.

Nadam se da nećemo biti zadovoljni samo čitanjem i razumevanjem Kur'ana nego ćemo imati i nepokoljebljivu veru u svaku njenu reč zato što je ono Božanska Knjiga koja reformira čoveka i želi da ga pre-povrati u postojanje stvorenog od Allaha iz Njegovog Ism A-zam (Veličanstvenog imena). Allah je obdario čoveka sa svim mogućim sposobnostima ali mnogi od njegovih mogućnosti su uspavane. Kur'an želi da pokrene čoveka od ovog ponižavajućeg položaja ka visokom položaju koju zaslužuje. Kur'an je došao jedinstveno sa ovim razlogom. Allah i Poslanici su došli da pomognu čoveku u izbavljenju od sebičnosti i uzimajući u obzir Božansku svetlost, on može zaboraviti sve drugo sem Allaha.

Neka Allah i nas nagradi ovom milošću!

Mi smo govorili o tome da koja reč, prepozicija i glagol koja upravlja u 'bismillah' je srodno. Jedna od mogućnosti je da 'bismillah' u svakoj suri je srodno odgovarajućoj reči te sure; na primer u Suri al-Hamd, moguće je da je povezano sa reči, al-Hamd. U tom slučaju 'bismillahi al-hamdu lillahi' bi značilo: U ime Allaha sva slava pripada Allahu. U temeljima ove mogućnosti 'bismillah' može značiti različito u svakoj suri, tako da u svakoj suri moglo bi upućivati različitoj reči. Ako je ono bilo povezano sa reči 'al-hamdu' u Suri 'el-Hamd', mi bismo trebali potražiti neku odgovarajuću reč, na primer, u Suri 'el-Ikhlas'. Saglasno pravilu teologije, ako je neko izjavio bismillah sa nekom surom i tada je zaželio da recituje drugu suru, on je morao da ponovi bismillah, i da predhodni bismillah nije bio dovoljan za njega. Ovo pravilo pokazuje da 'bismillah' nema svugde isto značenje. Ono ima različitu važnost u svakoj suri, mada ima nekih ljudi koji pogrešno održavaju da 'bismillah' nije deo neke sure i da je ono sasvim odvojen ajet spušten kao benedikcija. Ako je prihvaćeno da 'bismillah' je povezano sa 'al-Hamd', tada 'hamd' bi mogao uključiti sve šta o tome reč 'hamd' upućuje, da je svaka vrsta slavljenja izražena od bilo koga i u svakoj prilici. Tako da ajet bi značio da svaka slava izražena je sa imenom Allaha, zato što onaj ko izražava, je sam ime Allahovo; njegovi organi i udovi su ime Allahovo i izražena slava je takođe ime Allahovo. Sa ove tačke gledišta svaka slava je sa imenom Allahovim. Mi svi smo Njegova imena, ili manifestacije Njegovog imena, zato što mi smo Njegovi znakovi, On je naš stvoritelj, koji nas je doveo u egzistenciju. Božanski Originator je u nekim stepenovima različan od prirodnih uzroka ili sila. Jedan od tačaka različitosti je da ništa što je dovelo u egzistenciju od Božanskog Originatora, ili drugim rečima, ništa što se pojavljuje od Božanskog izvora, nestaje u samom tom izvoru. Da bi ilustrovali ovo gledište do određenog stepena, uzmimo jedan primer, iako ovaj primer je jako jednostavan u relaciji između Stvoritelja i stvorenog. Bilo kako, uzmimo primer sunca i njenih zraka.

Isti je slučaj i sa Božanskim Originatorom ili Stvoriteljem. Sve što dolazi u egzistenciju iz izvora zavisi od njega zarad njegove egzistencije kao i kontinuacije. Ne postoji egzistirajuće biće koje može kontinuirano da egzistira ako Allah povuče čak i za momenat svetlost od koje egzistencija zavisi. Tako što nijedno egzistirajuće biće nema samostaln položaj, kaže se da ona nestaje u njenom izvoru.

Zato nam je rečeno u Kur'anu da: 'Allah je svetlost nebesa i zemlje.'

Tako da onaj koji slavi Allaha, je on sam jedan od Allahovih imena, može se reći da u smislu slavitelja i slavljenog su jedno i isto. Prvi je manifestacija i drugi je manifestator. Neki govori Svetog Poslanika, kao: 'Ti Si kao što si slavio Sebe', i 'Tražim utočište od Tebe u Tebe' su glavna misao u ovom pravcu. Tako što relacija između slavitelja i slavljenog je takva što prolazi od prethodnjeg u sledećeg, predhodni ne može tvrditi da je on slavitelj. Činjenica je da je 'slavitelj' onaj koji slavi Sebe, zato što je slavitelj prošao u Njega.

Saglasno jednoj drugoj mogućnosti može se reći da definitivni predmet u 'al-hamdu' nije radi pokazivanja komprehensivnosti, ali ono indicira da reč, 'hamd' označava generalnu slavu bez da je privržena bilo kakvoj kvalifikaciji. U ovom slučaju slava Allaha izvođena od nas, zapravo nije Njegova slava. Njegova slava je samo ona koju On izvodi za Sebe. Razlog je taj što Allah je Beskrajno Biće dok ostala su ograničena. Svaka slava izražena od ograničenog bića će prirodno biti ograničena i radi toga ona ne može biti slava beskrajnog Bića.

Dok smo spominjali prvu alternativu rekli smo da je svaka slava bila Allahova slava. Čak i kada pohvaljujete zasluge lepog rukopisa, vi zapravo uzdižete Allaha. Slično kada verujete da posvećujete poštovanje svetu, i u tom slučaju vi isto tako slavite nikog drugog do Allaha. Radi toga, opisujući prvu alternativu ili prvu mogućnost, rekli smo da svaka slava je bila ona od Allaha, ma ko god bio slavitelj, zato što niko sem Allaha nema samostalnu egzistenciju. Svaka odličnost, svaka lepota i svako savršenstvo pripada Njemu samo. Ako Allah povuče manifestaciju Njegove slave, egzistirati više ništa neće.

U slučaju druge mogućnosti, koja takođe je ništa drugo do predpostavka ili mogućnost, reč 'al-hamdu' ne implicira totalnu komprehensivnost. Ono samo označava absolutnu slavu bez bilo kakve kvalifikacije, restrikcije ili neke koncepcije njegove suprotnosti koje je privrženo time. Ali slavu koju mi izvodimo je definitno, ne absolutno. Ono je oderđena slava izražena od određenog, određenom. Mi nemamo pristupa Absolutnome, niti možemo opaziti Njega. Onda kako mi možemo slaviti Njega. Čak i kada kažemo, 'el-hamdu lillah', vi ne opažate Absolutnu Istinu, i kao takvo pitanje slavljenja Absolutnog se ne postavlja.

Ma kakva slava se izrazila, ona zapravo nije slava Allahova, nego je slava neke manifestacije Njegove veličine. U slučaju predhodne mogućnosti nijedna slava nije bila Allahova sem one izražene od Samog Sebe. U ovom slučaju reč 'ism' (ime) u 'bismillah al-hamdu lillah' neće imati isto značenje kao što smo označili ranije kada smo rekli da svako je Allahovo ime uključujući vas i mene. Sada ime Allahovo je simbol Njegove absolutnosti i absolutne manifestacije, značenje čije se niti može objasniti ni dosegnuti. Ono je ovo ime Allahovo koje je slavljeno i ova slava se može izraziti samo od Allaha Samog. Ovo je moguće objašnjenje bazirano na predpostavci da 'bismillah' je povezano sa 'al-hamdu lillah'. Ukratko ovde postoje dve mogućnosti. Saglasno jednoj mogućnosti svaka slava je slava Allaha i saglasno drugoj, slava Allaha je nadkvalifikovana (absolutna) slava izjavljene i izvedene od Allaha Samog.

Saglasno prvoj mogućnosti nema slave koja nije od Allaha; i saglasno drugoj mogućnosti slava može biti od Allaha samo u ograničenom smislu, ne u absolutnom smislu. U ovm slučaju 'hamd' (slava) u 'al-hadu lillah' će značiti absolutnu i nadkvalificirajuću slavu. Allah se može slaviti samo od imena koja je vredno Njega. Ovo pravilo je takođe samo mogućnost.

Postoji i još jedna mogućnost da 'bismillah' može nemati vezu sa surom koja je prati. Mi znamo da neki alimi održavaju tu prepoziciju i imenica u 'bismillah' je povezano sa izostavljenim glagolom ali razumljivi glagol, 'Zahara' (pojavilo) znači, egzistencija se pojavila. Tako da rečenica bi značila: Egzistencija se pojavila sa imenom Allaha. Drugim rečima ime Allahovo je isto kao što je aludirano u Poslanikovoj tradiciji u sledećim rečima: 'Allah je stvorio Svoju volju Sam i stvorio je sve ostale stvari kroz Njegovu Volju.'

Ovde Allahovom Voljom se podrazumeva 'prva manifestacija Njegove veličine' koja je bila stvorena direktno od Njega. U ovoj manifestaciji koja je nazvana egzistencija u elipsama pomenutih gore, naime 'Pojavna Egzistencija.' Na temeljima predpostavke da 'bismillah' nije povezano sa surom koja je sledi, neki gramatičari držali su takvu eliptičnu frazu kao 'Mi tržimo pomoć' postoji ispred 'bismillah'. Ovi gramatičari ne mogu shvatiti, ali je činjenica, da bilo ko traži pomoć od Allaha, on invariabilno traži pomoć u Njegovo ime. Nije moguće tražiti Njegovu pomoć nekim drugim načinom. Tako da nije potrebno uvek upotrebljavati reči, 'u ime Allaha', činjenica ostaje da u svemu, Njegova pojava ili prisutnost je Njegovo ime i zato pomoć Njegovog imena je nepromenljivo tražena.

To je ova pojava pomoć čiju tražimo i s'pomoću kojom je sve urađeno. Gramatičari mogu da ne budu svesni ove koncepcije, ali činjenica je da traženje pomoći znači vraćanje Allahu. Toliko o povezanosti reči 'bismillah'. Rekli smo ranije da je ime, znak imenovanog. Ali ne postoji ništa koje nije Allahov znak. Šta god vi videli naćićete da je to znak Njegov. Naravno znakovi imaju takođe stepenove. Postoje neka imena koji su savršeni znakovi Njegovi u svakakvom obziru. Postoje i neki drugi za koje se ne može reći da su savršeni znakovi. U svako slučaju, sve egzistirajuće stvari su Njegovi znakovi i manifestacije u promenljivim stepenovima. Tradicija kaže: 'Mi smo Allahova lepa imena'. Svakako, u stepenu manifestacije najblagorodnijih i najdivnijih imena Allahova su Sveti Poslanik i Imami koji, suprotno onih koji leže u ponoru svojih iskvarenih želja, su dostigli najuzvišenije stepenove duhovnog putovanja ka Allahu.

Saglasno jednoj mogućoj intepretaciji 'emigracija' bi ovde mogla da znači odlaženje od sebe Allahu i 'kuća' bi moglo imati značenje niskih strasti. U ovom slučaju celi ajet bi označavao da postoje neki ljudi koji su izišli iz tame i sumorne kuće njihovih bezvrdenih želja i produžili su kretanje ka Allahu dok nisu bili savladani smrću, to je njihov pređeni put od sebe da bi opstali u Allahu, koji bi nagradio njih. Drugim rečima Allah Sam je njihova nagrada, jer oni ne pridavaju važnosti Raju i nagradama pronađenih u njemu. Njihov jedinstveni objektiv je Allah, zato što osoba koja preuzima put samo-pročišćavanja i produžava prema Allahu i Njegovom Poslaniku, ništa mu neće ostati što će se nazivati njegovim. Za njega sve pripada Allahu. Onaj ko dostigne ovaj stepen će sigurno biti nagrađen od Allaha. Može se spomenuti da postoje neki koji su dostigli svoj željeni cilj nakon emigracije, dok ima i takvih koji su mislili da su emigrisali, dok nisu stigli ni dostići stepen prelaženja u Allaha. Treća kategorija su oni ljudi kao mi koji nisu mogli uopšte emigrirati i još su, pipajući u tami. Mi ne samo da smo izgubljeni u lavirintu svetovnih stvari nego smo takođe plen sebičnosti i egoizma tako mnogo, da mi nemožemo videti ništa iznad naših ličnih interesa. Mi želimo sve samo za sebe, zato što mislimo da ništa sem nas, ima neku vrednost. Mi nismo još ni razmišljali o emigraciji, zato što mišljenje je ograničeno samo ovim svetom.

Mi ne odbacujemo sposobnosti sa kojima nas je Allah opremio, ali mi koristimo njih samo za svetovne svrhe kao da ćemo u ovom svetu živeti večno.

Tako što vreme prolazi, mi produžavamo da se udaljavamo sve dalje i dalje od izvora do kojeg bi smo trebali emigrirati. Saglasno izveštaju jednom je Sveti Poslanik sedeo zajedno sa svojim drugovima i čuli su jedan jak zvuk kao da pada. Drugovi Svetog Poslanika su bili zapanjeni. Oni su zatražili objašnjenje o onome šta se desilo. Saglasno izjavi Sveti Poslanik je rekao: 'Kamen se dole prevrnuo u sredini Pakla. Sada nakon 70 godina je upao u dobro locirani drugi kraj njega. Ovo je bio zvuk njegovog pada.' Ovaj događaj je rečeno da predstavlja alegorični opis slabog čoveka koji je umro u 70-toj godini. Mi se svi kotrljamo prema istoj rupi. Ja mogu otići tamo u svojo 80-toj godini. Vi ćete takođe otići na tu stranu za koju godinu.

Naša sebičnost i egoizam su odgovorni za naše sadašnje stanje. Sledeća maksima izražava istu istinu: 'Vaš najveći neprijatelj su vaše niske strasti koje su unutar vas.' Ovo je taj idol koji čovek obožava najviše i čime je najviše privučen. Čovek ne može biti pobožan (božanski) ukoliko ne razbije ovaj idol, zato što idol i Bog ne idu zajedno. Egoista neće nikada biti pobožna ličnost. Mi možemo biti vidljivo religiozni, ali u realnosti smo idolopoklonici ukoliko se ne otarasimo svoje sebičnosti i egoizma, koji su koreniti i razlog svih naših problema i zala. Dok obavljamo molitve mi kažemo: 'Samo Tebe slavimo i samo od Tebe pomoć tražimo', ali na žalost sve naše misli ostaju koncentrisane u nama samima. Mi obavljamo molitve da bi služili svojim sebičnim interesima i zato u realnosti obožavamo samo sebe.

Svi ratovi dospeli su ljudskim egoizmom. Od vernika nije za očekivati da ratuju jedan protiv drugog.

Nečasna i sebična osoba želi procenjivati sve radi svog ličnog interesa. To je stav koji dovodi do svih mogućih problema. Ja želim poziciju samo sa sebe; ti je želiš za sebe. Tako što oboje je ne možemo zauzeti u jedno i isto vreme, svađa sigurno nastaje. Ja želim uzeti ovu stolicu; ti takođe želiš. Kad ja i ti želimo istu stvar, prirodno je da će tu biti prepirke. Ako dve osobe planiraju da okupiraju ovu zemlju, rat će uslediti. Svi ratovi i bitke su ishod sebičnosti, rezultat konflikta personaliteta i njihovih interesa. Tako što sveti ljudi nisu sebični, oni ne ratuju jedan drugog. Čak i da se svi sveti ljudi sakupe na jednom mestu, neće biti borbe ili svađa između njih, zato što sve što oni rade, rade u ime Allaha. Tako što oni nisu ni sebični ni egoisti, oni ne suprostavljaju jedne druge.

Oni svi imaju isti izvor i isti smer. Mi smo ti koji smo ograničeni bunarom koji je taman najviše što može biti. Ta tama je tama našeg egoizma. Sve dokle god se ne odreknemo egoizma, mi nemožemo naći put iz ove tame. Mi smo sebični i uobraženi. Radi toga mi ne pridajemo važnosti ostalima i smatramo samo same-sebe važnima. Ako je stvar korisna za nas, mi je prihvatamo. Ako nije, ma čije pravo to bilo, mi je odbivamo. Mi verujemo samo u tu stvar koja je u našu korist. Sve ovo je egoizam i sebičnost. To je ovaj stav koji je uzrokovao sve naše probleme i odgovoran je za sve naše nesreće i poniženja. Ja želim izvršiti moj interes i ti želiš svoj. Ne može biti pobožnosti dokle god se istrajava na sebičnosti. Onda šta je lek? Čovek unutar sebe ima idolatrijski hram. Njemu nije lako da ga se otarasi. Njemu je potrebna Božanska pomoć, skrivena ruka koja će ga možda izvesti iz kule tame. Poslanici su došli samo radi ovog razloga.

Svi poslanici i sve otkrovene Knjige su došle samo kako bi uništile idolski hram i kako bi iz njega izvukli čoveka. Poslanici su došli da uspostave božanski red u đavolskom svetu upravljanog od \avola kome se mi svi potčinjavamo. Naše osnovne želje su đavolska manifestacija. Najveći postojeći \avo je naša apetitivna duša, ma šta god mi radili postaje đavolsko. To je razlog da sve to što radimo nije slobodno od sebičnosti. \avo drži uticaj nad nama i mi smo upravljani od \avola. Mi možemo pronaći izlaz iz ovog lavirinta samo ukoliko emigriramo iz sadašnjeg stanja, delujući saglasno učenjima Poslanika i ostalih svetih ljudi i prestajući biti sebični i egoistični. Ako tako postupimo mi ćemo postići nepojmljiv uspeh. Emigracija je suštinska za svakoga koji teži da dostigne savršenstvo.

Onaj ko želi da se izbavi od ponora egoizma, mora stremiti ka emigraciji od sadašnjeg njegovog stanja. Saglasno Poslanikovoj tradiciji jednom određeni drugovi Svetog Poslanika bili su se vratili iz Džihada (svetog rata). Sveti Poslanik je rekao njima: Vi ste se vratili nakon ispunjenja malog džihada, ali još dugujete veliki."

Veliki džihad se ispunjava protiv nečijih niskih strasti. Svi ostali džihadi su potčinjeni ovome. Bilo koji drugi džihad izveden od nas biće vredno spomena samo ukoliko uspemo u velikom džihadu. Drugačije svi ostali džihadi će biti ništa više do satanski čin. Ako neka osoba preuzme udeo u nekom svetom ratu sa mišljenjem da zadobije ropkinju ili obezbedi svoj život, same ove stvari će biti njegova nagrada. Činjenica je da nagrade zavise od kvaliteta izvedenog posla. Očigledno je da postoji ogromna razlika između kvaliteta naše izvedbe i onih od svetih ljudi i prijatelja Allaha, jer naši ciljevi i objektivi su sasvim različite od njihovih.

Duh takvog udarca je zasigurno superiorniji od svih radnji ibadeta. To je ovaj duh koji daje radnjama pravog vernika njihovo pravo značenje i važnost. Spolja činovi izvedeni od politeista i monoteista, idolatera i onih koji ne obožavaju idole, su slične. Očigledno između njih nema razlika. Ebu Sufjan je takođe pružao molitve. Muavija je sam bio Imam Džuma (skupovnih) namaza. Oni su izvodili svoje verske radnje kao i ostali. Međutim duh molitve je to koje postiže uzvišenost tome. Ako je duh prisutan, molitva je pobožna radnja. Drugačije nije ništa do puko pokazivanje (šou) i obmana. Ovaj se princip odnosi i na nas takođe. Mi prosto varamo jedne druge.

Svi naši činovi ibadeta služe samo našim ličnim interesima. Oni koji su pobožniji među nama izvode ih u ime Raja. Skloni na stranu iskušenje o Raju, i videćeš ko će ih izvoditi. Imam Alijev slučaj je drugačiji. On je u stvari bio sklon radnjama ibadeta i obožavanja. O njemu je rečeno da je on voleo radnje ibadeta i bio u zagrljaju njihovom. Kao stvar principa nije od velikog značaja izvoditi radnje obožavanja u ime Raja. Osoba koja je dostigla stepen predavanja Allahu, ne pridaje važnosti Raju. On zapravo i ne mari za njega. Raj i Pakao su jednaki za onoga koji je pročistio sebe. On slavi Allaha zato što veruje da Allah zaslužuje obožavanje. Ovaj položaj je dostignut od onih koji su skloni radnjama ibadeta. Oni obožavaju Allaha zato što veruju da je On podesan za obožavanje.

Ima mnogo stepenova odanosti. U svakom slučaju, prvi korak je izbegavati sebičnost i izbavljivati se od uske rupe egoizma.

Radi ove svrhe prva stvar koja se treba uraditi je probuditi se u ime Allaha i ne ostajati u spavanju. Sada mi spavamo premda očigledno budni. Naše buđenje je ono životinja, ne čoveka.

Tradicija kaže da ljudi su pospani; oni će se probuditi kada će umreti. Tada će oni shvatiti da su bili potpuno nesvesni realne situacije. Kur'anski ajet kaže: 'Pakao opkružuje nevernike'. To znači da Pakao čak i sada opkružuje njih ali pošto je čovek u stanju nesvesnosti ne opazuje to. Kada će on dostići svoju svesnost, shvatiti će da je vatra svugde oko njega. Mi svi moramo ići ovim putem. Radi toga nam je bolje da se probudimo i hodamo 'pravim putem' pokazanog nam od Poslanika.

Reformiranje čovečanstva je misija svih Poslanika. Radi ove svrhe oni su uspostavili pravedni poredak. Čovek je taj koji je pravedan ili nepravedan. Uspostaviti pravedni poredak zaokretajući slabe u pravedne i nevernike u vernike. Posao Poslanika je da trnsformišu ljude. Da se ljudima dopustilo da rade ono šta žele, oni bi zasigurno upali u duboku jamu pakla. Poslanici su bili oni koji su ih vodili ka pravom putu. Avaj! Mi ih još ne sledimo. Ja imam 70 godina, ali još sam tamo gde sam bio. Ja nisam još emigrirao. Možda se moje stanje neće promeniti do kraja mog života. U svakom slučaju, esencijalno je za svakoga da sledi pravi put. Nema druge alternative.

Apel Mladima

Vi ste mladi i možete usvojiti ovaj put bolje. Ne brinite za nas, zato što smo mi već potrošili naše snage. Vi možete pročistiti vašu dušu lakše tako što ste bliži svetu božanstva nego mi stari ljudi. Komparativno vi ste se manje iskvarili ali stvari postaju sve gore iz dana u dan. Dalje kašnjenje pravi stvar sve težom. Teško je za starog čoveka da se reformira, ali mlada osoba se može brže reformirati.

Lakše je reformirati hiljade mljadi ljudi nego reformirati jednog starog čoveka. Radi toga nemojte odlagati zadatak reformiranja za stare godine. Započnite ovaj posao dok ste još mladi. Sledite učenja Poslanika. Ovo je početna tačka. Poslanici su nam pokazali put koji mi treba da sledimo. Dok mi nismo svesni toga, Poslanici su upoznati sa putem sigurnosti i bezbednosti. Ako želite sigurnost, sledite put pokazanog vam od njih. Postepeno pridavajte sve manje i manje važnosti vašim željama. Vi nećete doći do željenog rezultata odmah, ali postepeno će te se otarasiti vašeg egoizma. Jednog dana će sve vaše želje doći do nule. Nije u našem interesu pridavati važnost njima. Trajnost je jedina stvar koja nas povezuje sa Allahom. Kur'an kaže: Ono što je u vas - prolazno je, a ono što je u Allaha - vječno je. (Surah an-Nahl, 16:96)

Čovek ima ono 'što je sa vama' i ono 'što je sa Allahom'. Sve one stvari koje vam zadržavaju pažnju na same-sebe je ono 'šta je sa vama'. Sve ove stvari će nestati. Ali one stvari koje vam drže pažnju upućenu Allahu, su trajne i permanentne.

Produžite Vaš Napor Dok Postignete Potpunu Pobedu Nad Vašim Niskim Strastima

Ovaj svet je unutar vas. Kada vi pridajete važnosti vašem samoljublju, vi sami postajete taj svet. Tako, ovaj svet koji je svačiji je unutar njega. To je ovaj svet koji je bio osuđen, ne sunce, mesec ili neki drugi prirodni predmet. Svi prirodni predmeti, pošto su znakovi i manifestacije Allaha, su bili slavljeni.

To je ovaj svet koji u predhodnom pomenutom smislu, lišava čoveka od postizanja bliskosti Allahu. Neka nas Allah uzdigne uspehom u nalaženju izlaza iz duboke jame egoizma. Prijatelji Allahovi su ti koji su stekli uspeha i oslobodili se katastrofe egoizma.

Mi nemožemo razumeti određena pitanja u tom pogledu sem ukoliko znamo kakva vrsta povezanosti postoji između Allaha i stvorenja. Mi govorimo o ovom odnosu pre kao papagaji i ponavljamo neki skup reči ili slučajno u dodatku tom napredovanju takođe i neki argument. Stepen veći od ovog je privilegija nekih ljudi. U svakom slučaju relacija između Allaha i stvorenja nije te vrste, kao na primer, između oca i sina, to je relacija između dve stvari koje samostalno egzistiraju ali su povezane jedna sa drugom. Sunce i njeni zraci su primer bliže povezanosti. U ovom slučaju takođe i sunce i njeni zraci su dve različne stvari, svaka imajući odvojenu egzistenciju do nekog stepena. Čovek i njegove mentalne i fizičke sposobnosti su primer druge vrste povezanosti. Čak i u ovom slučaju čovek i njegove sposobnosti nisu identične, iako su blisko povezane. Suprotno svim ovim primerima, relacija između egzistirajući stvari i Allaha, Koji je izvor njihove egzistencije, je sasvim različna vrsta i ne može se porediti sa nijednim prethodno pomenutim odnosom. Na nekoliko mesta u Kur'anu i tradicijama, odnos između Allaha i Njegovih stvorenja su bila opisana kao Allahova slava. Kur'an kaže: Kada je Gospodar njegov objavio Svoju slavu planini.(Sura el-A'raf, 7:143)*.

Na drugom mestu Kur'an kaže: Allah uzima duše u času njihove smrti. (Sura az-Zumar, 39:42) dok znamo da uzimanje duša je posao Anđela Smrti. Ako neko ubije neku osobu, u tom slučaju se isto kaže da ga je on usmrtio. Na drugom mestu Kur'an kaže: Ti nisi bacio kada si bacio (šljunak), nego je Allah bacio. (Sura al-Anfal, 8:17). Sve ovo je opis svetlosti i veličine. Ako razmislimo oko ovog koncepta, u naše misli dolaze neka pitanja.

Značenja El-Hamd

Vrhunska slava Allahovog Uzvišenog Imena je obznanjeno u svemu. Allahova imena Rahman (Milostivi) je reflekcija Njegove dobrote u stanju akcije i Njegovo ime Rahim (Najmilostiviji) je reflekcija milosti u stanju akcije. Isto se odnosi i na 'rabbil 'alemin' (Gospodar Univerzuma), 'ijjake na'budu' (Tebe slavimo) itd. Saglasno drugoj mogućnosti, hamd (slava) u 'el-hamdu lillah' označava absolutnu i nadkvalifikovanu slavu. U ovom slučaju koncepcija Allah, Rahman i Rahim će takođe biti malo drugačije. Saglasno prvoj mogućnosti 'ism' (ime) označava svaku egzistirajuću stvar sa preporukom njenoj funkciji. Drugim rečima, tako što funkcija svega se menja, postaje različno ism ili ime. Ali saglasno drugoj mogućnosti 'hamd' u 'el-hamdu lillah' označava nadkvalifikovano i absolutno hamd sa imenima Allah, Rahman i Rahim.

Allah sam može izvoditi takav hamd ili slavu i On to čini sa imenom koje je ime manifestacije Njegove vrhunske slave u stepenu svoje ličnosti. Allah je komprehensivno ime u stepenu svoje prirode, ne u stepenu manifetsacije. Allahovo svako ime u ovom stepenu je Njegova vrhunska slava. Rahman (Velikodušan) je ime Njegove velikodušnosti u stepenu svoje ličnosti. Rahim (Najmilostiviji) je ime Njegove milosti u stepenu svoje ličnosti. Isti je slučaj i sa ostalim imenima kao Rab (Izdržavatelja) itd. Ali slučaj svetog čoveka, prijatelja Allaha je sasvim različno. Oni su opazili i shvatili ove stvari upravljajući se stepenovima duhovnog putovanja.

Sveti ljudi ne mogu govoriti drugim ljudima šta vide. Čak i u Svetom Kur'anu mnoge sublimne istine su bile spomenute u pojednostavljenoj i razblaženoj formi tako da bi one mogle komunicirati i čak sa običnim ljudima još neoslobođenih od svojih osnovnih i niskih želja. Uvažavajući ovo i ruke samoga Svetoga Poslanika su bile vezane. Njemu nije bilo dozvoljeno da objašnjava istine narodu u čistom značenju i zarad toga on je iznosio istine u slabijoj formi. Kur'an ima mnogo stepenova značenja i bio je objavljivan u 70 ili 70,000 naslaga. Pošto je bio reduciran u intenzitetu nama je u svakom sloju došao u formi koju bismo mi bili u mogućnosti razumeti kroz naš ograničeni intelekt.

Govoreći nam o Sebi Allah kaže: Zar oni neće pogledati devu kako je stvorena? (Sura el-Gašije, 88:17)*(Čaušević)

Naša je nesreća što objašnjavajući niža stvorenja kao sunce, nebo zemlju i čoveka, Poslanici su osetili da imaju uzao u ustima i jeziku i nisu mogli izraziti istinu jasnim rečima. Moj Gospodaru rasprostrani mi prsa moja; i olakšaj mi moj posao i razveži uzao s mog jezika. (Sura Taha, 20:25)

Ostali Poslanici su takođe imali čvorove u njihovim jezicima isto tako kao i u srcima i iz tog razloga nisu mogli da izraze istinu tačno kao što su ga primili. Oni su pokušali do određenog stepena da objasne nama kroz primere i ilustracije. Kada je primer kamile bio korišćen nama u objašnajvanju egzistencije Allaha, ne bi nam trebalo biti teško da razumemo gde mi stojimo. Činjenica je da mi nismo bolji od životinja i kao takvi, znanje koje mi dobiajmo mora biti jako defektno.

O Poslanicima Kur'an nam kaže na jednom mestu: Pa kad dođe do izražaja snaga (i moć) njegova Gospodara na brdu, smrvi ga u komadiće. I Musa pade onesvešćen. (Sura al-Araf, 7:142) Kada je Allah saopštio specijalalni duhovni trening Musi on je rekao Allahu: 'Gospodaru moj, dopusti mi da te vidim.' Očigledno da eminentan Poslanik ne može tražiti da vidi Allaha sa njegovim fizičkim očima. Radi toga njegov zahtev je morao biti neka vrsta viđenja, pogodnu gledaocu i objektu koji bi se gledao. Ali čak i ovaj način gledanja je bio nemoguć. Musa je rekao Allahu: 'Gospodaru moj, dopusti mi da te vidim.' Odgovor je glasio: 'ti me nećeš videti.' Allah je dalje rekao: 'Pa pogledaj na brdo.' Šta je podrazumevalo ovde brdo? Dali označava Brdo Sinaj? Jeli to bila slava koja nije mogla biti objavljena Musi, a mogla je biti objavljena brdu? Da su još neki ljudi prisustvovali na Brdu Sinaj u to vreme, je su li i oni takođe mogli videti objavu Allahove vrhunske slave? Rečenica, 'pogledaj na brdo' implicira obećanje. Allah je rekao: 'Ti me ne možeš videti. Ali pogledaj na brdo. Ako je na svom mestu, tada ćeš Me videti.' (Sura el-Araf, 7:142). Postoji mogućnost da brdo bi ovde moglo značiti ostatak egoizma koji je još postojao u Musi. Kao rezultat objave vrhunske slave, brdo je bilo smrvljeno u komadiće. Drugim rečima egoizam Muse je bio potpuno odstranjen. 'I Musa pade onesvešćen.' To znači da je Musa dostigao potpuni prelazak od njegovih ljudskih atributa.

Šta se Musi desilo za nas je priča, ali za Poslanike je iskustvo. Ovo iskustvo je nama bilo ispričano u formi storije zato što mi još nismo slobodni egoizma. Pominjanje brda ili Brda Sinaj je samo radi nas.

Ljudi kao mi misle da ta slava objavljena Poslaniku Musi je bila svetlost viđena od njega. Ona je mogla biti viđena i od drugih takođe. Kakva neobična priča! Jer ukoliko bi bila svetlost ona bi mogla biti viđena od svakoga. Džibril - Sveti Duh je običavao čitati Kur'an pred Svetim Poslanikom. Jesu li ga ostali mogli čuti? Mi ne možemo imati ni približnu ideju o realnosti i naše znanje je ograničeno samo po onome što smo čuli.

Poslanik se može porediti sa osobom koja je videla san ili svedočila nešto, ali je nemoguće opisati šta je on video i ostali takođe nisu dorasli da razumeju šta je on govorio. Isti je slučaj i sa Poslanicima. Niti oni mogu opisati šta su videli, niti ih možemo razumeti šta govore. Nema sumnje da su oni kazali nešto, ali mi možemo razumeti samo ono što je razumljivo za nas. Kur'an sadrži sve. Ima pravila zakona isto tako kao i priče, osnovnim pojmovima nemajući pristupa od nas, ali mi možemo razumeti šta one vidljivo znače. Postoje određene stvari u Kur'anu koje svko može koristiti do određenog stepena ali u pravom smislu Sveti Kur'an bi terbao biti shvaćen samo od onog kojemu je bio adresiran. Naravno ovi Sveti ljudi koji su bili trenirani i poučavani od Svetog Poslanika direktno ili kasnije upijajući njegova učenja, su takođe razumeli Kur'an. Sam Kur'an kaže: Njega je dostavio Sveti Duh na tvoje srce. (Sura aš-Šuara, 26-193)

Kur'an je objavljivan u nekoliko perioda i uvek je bio objavljivan u razblaženijoj formi. Kur'an kaže: Mi smo ga objavili u Noći Kadr (Moći). (Sura el-Kadr, 97:1) U svakoj Noći Kadr (Moći) ista uzvišena slava je objavljivana ali u umanjenom stepenu.

U kratko, Kur'an je bio objavljivan u srce Svetoga Poslanika u nekoliko perioda. Bio je objavljivan u etapama, stepenovima i slojevima dok konačno nije preuzeo oblik reči.

Kur'an nije kolekcija reči niti je nešto što se može videti, čuti ili izraziti rečima. Niti je modalitet ili kvalitet. Ono je bilo usklađeno u lakšijoj formi radi naše koristi, koji niti se mogao čuti ni videti. oni koji su zaista benificirali Kur'anom su bili trenirani na drugačijim linijama (redovima). Njihov metod dostizanja koristi od Kur'ana je bio sasvim drugačiji. Oni su imali specijalan način dostizanja do izvora iz kojeg se Kur'an pojavio. Veličanstvena slava Allaha je objavljivana iz skrivenog sveta i dopirala je do fizičkog sveta nakon što je bila reducirana postepeno u intenzitetu. Tako što postoji ogromna razlika između raznovrsnih stepenova skrivenog sveta i odgovarajućih stepenova fizičkog sveta, slično postoji i ogromna razlika između naše percepcije i percepcije onih koji su superiorniji u odnosu na nas i tada između njihove percepcije i onih koji su još uzvišeniji. Poslanici i Imami uživaju najuzvišenije stepenove percepcije. Samo oni mogu imati tu božansku uzvišenu slavu objavljenu im njima koja je bila svedočena od Poslanika Muse i koji je spomenut u Kur'anu kada kaže: Kada je njegov Gospodar objavio Njegovu uzvišenu slavu brdu. Ovo je takođe bilo nagovešteno čak i u Semat Molitvi. Kur'an kaže: Kad je Allah objavio Njegovu uzvišenu slavu brdu, čuo se glas kako govori: 'Musa, zaista Ja sam Allah'. Svaka od ovih stvari je savršena u redu u samome sebi. Što se tiše pitanja. Šta bi smo trebali učiniti ako bi smo mi želeli da naučimo Kur'an, morali bi smo zapamtiti da ove stvari nisu subjekt učenja i predavanja.

Ako smo mi zainteresovani za interpretacijom Kur'ana, moramo studirati one komentare koje su dobro poznate i uzajamno raspoložive. Neki od ovih komentara povremeno pominju neke od ovih subjekata ali sve ono što oni kažu svodi se na vođenje slepog od slepca. Kur'an obrađuje sva ova pitanja, ali samo za one koji mogu razumejeti njih. Rečeno je: 'Samo onaj kome je adresiran, razume Kur'an'. Ova činjenica je aludirana sledećim ajetima: Spustio ga je Sveti Duh na tvoje srce. Mi smo ga objavili u Noći (Kadr) Moći. Niko ne može svedočiti relnost Kur'ana osim Svetog Poslanika, koji je bio prva adresa Kur'ana. Ovde ne postoji pitanje intelektualne percepcije niti neki dokaz ili argument. Ono je pitanje svedočenja istine, ne sa okom ili umom, već sa srcem, i radi te stavri, ne obično srce, već srce Svetoga Poslanika, koji je on sam bio srce sveta. Sveti Poslanik je bio svedok realnosti Kur'ana. Kao prva adresa on je poznavao Kur'an dobro. Ali čak i on je izrazio istinu u zastorenim rečima i primerima. Kako možemo objasniti sunce jednom slepcu. Kakav bi smo jezik koristili u ovu svrhu. Gde možemo naći odgovarajuće reči? Sve što možemo reći je da to viđenje je moguće u svetlosti (Nur'u) samo. Šta može reći onaj koji je video božansku svetlost onome koji nije? Šta može onaj koji ima uzao u jeziku reći onome koji ima uzao u ušima. Poslanici su imali uzao u njihovim jezicima zato njihovi slušaoci su bili uskraćeni u kapacitetu razumevanja onoga što su oni rekli.

Ova uzao je bila uzrok davanja velike brige i neugodnosti Svetom Poslaniku koji se pitao kome će trebati objašnjavati Kur'an koji je bio objavljen njegovom srcu. Možda su postojale dobar broj stvari koje se nisu mogle reći nikome sem osobi koja je zauzimala položaj absolutnog Vilajeta. Saopštava se da je Sveti Poslanik rekao: 'Nijedan Poslanik nije bio tako mučen kao što sam ja bio.' Ako je ovaj izveštaj tačan, onda se moglo podrazumevati i između ostalih stvari koje Sveti Poslanik nije bio u mogućnosti da prenese od onog što je hteo da prenosi. Njegov položaj u ovom pogledu je bio položaj oca željnog da pokaže sunce svom slepom sinu. Njegove frustracije se lako mogu imaginirati. Otac želi da objasni sunševu svetlost svom sinu, ali uzimajući u obzir slepilo deteta on nije bio u mogućnosti to da uradi. On ne može naći odgovarajuće reči kako bi preneo ono što želi da prenese.

Rečeno je da je nauka velika prepreka. Ono sprečava ljude od poduzimanja gnostičkih putovanja i umesto toga upliće ih u intelektualna pitanja i naučne teorije. Za Svetog čoveka nauka je najveća barijera i zlo. Što je veće znanje, prepreka će se dokazati veća. Pošto je čovek egoista i samoljubiv oseća se ushićenim svojim ograničenim znanjem i misli da ne postoji ništa iznad od onog što on zna. Samo nekoliko ljudi vođenih pomoći Allahovom uzdržavaju se od takve lažne predtstave i budalastog razmišlanja.

Svako misli da je znanje ograničeno u onome čemu je on bio obrazovan i da svako dostignuće zavisi od toga. Pravnici drže da jedina branša znanja koje postoji je u jurispodenciji. Gnostici misle da ne postoji ništa sem gnoze (irfana). Filozofi je mišljenja da sve drugo do filozofije je bezkorisno. Inženjer drži da samo inženjerstvo je važno. U današnje vreme se kaže da je nauka samo ona koje se može dokazati eksperimentom ili observacijom. Sve ostalo je nenaučno. Radi toga nauka je velika prepreka. Ima i drugih prepreka takođe, ali ova je najveća.

Nauka, iz koje se očekuje da je svetionik i vođa postala je prepona i prepreka. Ovo je istina svih vrsta formalnih nauka. Formalna nauka ne dozvoljava čoveku da postane ono šta bi trebao. Ona ga čini egoistom. Ona je neprijateljski efekt netreniranom umu koja ga vodi unazad. Tako što se nauka akumulira, ona nazaduje i štetni efekti rastu. Nema koristi od posejanog žita u neplodnoj zemlji. Neplodna zemlja i netrenirani um protivan imenu Allahovom su slične. Neki ljudi su uplašeni filozofskim pitanjima, iako filozofi se stide od gnosticizma, dok gnostici smatraju sve formalne nauke praznom pričom.

Ja ne znam čemu bi smo mi trebali doličiti, ali ja znam da naše obučavanje bi trbalo da je takvo da naše formalno znanje ne bi trebala biti prepreka na putu prisećanja Allaha. Ovo je važno pitanje. Naše preokupiranje sa naukom ne bi nas trebalo učiniti da zaboravimo Allaha. Naš ponos na račun našeg znanja ne bi nas trebalo činiti uobraženim i udaljavati od izvora svih perfekcija. Takav ponos je uobičajen među naučnicima i intelektualcima bez obzira na činjenicu da li su oni naučnici medicinskih nauka, Islamskih nauka ili racionalnih nauka. Ako srce nije pročišćeno pojavljivanje takvog ponosa je prirodno. Ono ga udaljava od Allaha.

Kako je to da studija knjige češće absorbira potpuno ljudsku pažnju, ali molitva to ne čini? Imao sam druga koji je sada mrtav. Kada god je zaboravljao nešto ili ga se nije mogao prisetiti, on je običavao da kaže: 'Hajde da se uspravim u namaz. Nadam se da ću se odmah setiti.' On je mislio da dok klanja namaz, čoveku nije uslov da pridaje pažnju Allahu i da je slobodan da razmišlja o svemu na licu zemlje, čak i da pokušava da rešava neko naučno pitanje ukoliko to želi. Znanje koje je predpostavljalo da pomaže čoveku u dostizanju njegovog cilja može ga zapravo sprečiti u postizanju toga. Versko pravo i ostale branše verske nauke su samo značenja koja nas onemogućavaju da delujemo saglasno Islamskim nalozima. Čak i delovanje saglasno Islamskim nalozima nije dovoljo u samom sebi. Istinski objektiv je da probudi našu svest tako da bi smo mi bili u mogućnosti da dostignemo velove božanske svetlosti nakon prelaska velova mraka. Saglasno tradiciji postoje 70,000 velova božanske svetlosti. Broj velova tame se takođe iznosi da je isti. Dalje, velovi božanske svetlosti su isto tako iza svih velova i paravana. Mi još nismo izašli iz velova tame da bi smo bilo šta mogli govoriti o velovima svetlosti. Mi se još koprcamo u velovima tame.

/Kao sreća koju bi smo imali, nauke bilo religiozne ili racionalne su uticale nesrećno na nas. ???(prim. prev.)/

Mentalno i Konkretno

Svi Poslanici su došli jedino zbog ovog razloga i sve nauke su sredstva u dostizanju ovog cilja. Realna egzistencija je samo ona Svetlosti. Mi smo ništa drugo do nepostojanje (nula). Svi Poslanici su došli da nas izvuku iz svih vrsta tama i da nas vode ka jedinstvenoj i absolutnoj Svetlosti, izvoru svih egzistencija.

Ponekad čak i skolastična teologija postaje prepreka i barijera. U ovoj branši nauke iznešeni su argumenti da bi se dokazalo postojanje Allaha, ali u nekim slučajevima čak i ovi argumenti vode čoveka van od Njega. Metod sleđen od skloastične teologije nije taj Poslanika i Svetih ljudi koji nikada nisu iznosili argumente. Naravno oni su bili svesni argumenata, ali ih nisu koristili, zato što oni nisu volili metod dokazivanja egzistencije Allaha.

Imam Husein obraćajući se Allahu jednom je rekao: 'Kada, Ti nisi bio tamo?' Ako je Allah uvek egzistirao, gde je potreba dokazivanja Njegove egzistencije? Drugo je to što slepo oko ne može videti Njega.

Kur'an spominje prvi stepen uzdizanja u ovim rečima: Reci: Ja vam savetujem samo jedno: da se udignete radi Allaha. (Sura Sebe, 34:46)

Uzrok svih Nevolja

I pored toga što je izvor svih stvari, ljubav svetovnoga je glavni uzrok svih grešaka, kao što dobro-poznata maksima kaže: 'Ljubav prema svetu ponekad čini čoveka tako neodgovornim da ako on oseća da je Allah povukao nešto od njega, on, uprkos tome što je vernik, postaje uvređen'.

Rečeno je da kada je čovek blizu smrti vragovi koji ne žele da on umre kao vernik donose pred njim određene stvari za kojima je on mnogo bio privržen. Na primer ako je on bio student i voleo knjige, vragovi će mu doneti pred njim njegove omiljene knjige i pretiće mu da će ih zapaliti ukoliko ne skrene sa njegove vere. Na isti način vragovi prete osobi koja voli svoje dete ili čvrsto je zaokupljen nečim drugim.

Nije pravilno misliti da svetovna osoba je ona koja poseduje bogatstvo. Neko može posedovati veliko bogatsvo, ali ipak može i da ne bude svetovan. Sa druge strane, student koji poseduje jednu knjigu može biti svetovan ako je on odan njome. Zaradi ove odanosti čovek može postati odbojan Allahu kada on nađe sebe u vremenu smrti prinuđenog da se odrekne svojih omiljenuh stvari i tako da može umreti kao neprijatelj Allaha. Radi toga mi moramo smanjiti našu odanost ovosvetskim stvarima. Očigledno mi moramo se odreći ovog sveta jednog dana ili drugog. Tako da nema neke razlike u tome jesmo li odani svetovnome ili nismo.

Predpostavimo da ste posedovali knjigu. Bilo da ste privrženi bili njome ili niste, ona će uvek ostati sa vama. Vi ste je mogli koristiti i mogli ste imati koristi od nje. Slično ako je jedna kuća bila vaša, vi biste je mogli koristiti u svakakvom slučaju. Zato smanjite privrženost najviše što možete i ako je moguće odreknite se je sasvim, zato što je ova odanost ta koja uzrokuje sve probleme. Zaradi samo-ljublja čovek postaje privržen svetom. Ljubav samoga sebe, moć i položaj uništavaju čoveka. Ljubav za stolicom i ljubav za propovedaonicom obe pokazuju privrženost svetu. Sve ovo su velovi, 'neki od njih iznad drugih'. Umesto što govorimo da svetovni ljudi su oni koji poseduju ovakve i takve stvari, mi ćemo videti koliko smo mi daleko odani stvarima koje mi posedujemo. To je samo radi ove privrženost što mi kritikujemo ostale.

Čovek koji nije egoista, ne kritikuje druge. Ako neko od nas pronađe neku grešku kod drugih, to je zato što oni sebe smatraju kulturnim i savršenim i ostale nesavršenim i defektnim. Postoji kuplet* koji ja ne bih recitovao jer je podložan nekim primedbama. U svakom slučaju, ono kaže: 'Ja sam baš onakav kakvim me ti opisuješ, ali da li si ti onakav kakvim se pretvaraš da jesi!'

Mi u ovom seminaru pokazujemo kako smo došli u ime Allaha. Mi sebe nazivamo 'Allahovim trupama'. Jesmo li zaista takvi? U najmanju ruku mi se ne bismo trebali pretvarati da budemo ono što nismo.

Da li je licemrje nešto drugo? Licemerje nije ni samo to da čovek se pretvara kao Ebu Sufjan da bude religiozan dok on nije takav. Takođe je licemerje da čovek tvrdi da je ono što nije. U svakom slušaju, licemerje ima stepenove, neke od kojih su ozbiljnije od drugih. Druga važna stvar je ta što kada čovek ode sa ovog sveta ne bi se trebalo govoriti o njemu da je on zvao ljude samo na onaj svet i da je bio indeferentan prema ovom prisutnom. Poslanici su pozivali na drugi svet, ali u ovom svetu su takođe običavali da uspostavljaju pravdu i fer plej.

Sveti Poslanik je bio veoma blizak Allahu, ali on je običavao govoriti kako je on tražio oprost od Allaha sedamdeset puta na dan kada je osetio da mu je srce uznemireno. Naravno za čoveka koji želi da je uvek sa svojim voljenim, uznemirenje je sresti drugog čoveka i pričati sa njim. Predpostavimo da je čovek došao da vas pita oko pravilnika zakona. On je jako dobar čovek i vi znate da je vaša dužnost i kao zaslužan čin da odgovorite njegovom pitanju, ali vi se još osećate uznemirenim zato što u tom vremenu vi ste želeli da budete sa vašim voljenim.

'Radi uznemiravanja mog srca tražim oprost od Allaha sedamdeset puta svaki dan.' Prenešeno nam je da je Sveti Poslanik takvo nešto rekao. Ali za nas ne bi bilo podesno da se uplićemo u takvo nešto. U najmanju ruku mi bismo trebali biti onakvim kakvim što se pokazujemo. Ako imamo beleg od našeg prostiranja na tlo, mi ne bismo trebali biti razmetljivi u našim molitvama. Ako mi izjavljujemo da smo bogobojazni, nebismo trebali obmanjivati ikoga, mi ne bismo trebali da lihvarimo. Oni koji kažu da duhovne nauke čine čoveka bezposličarem, greše. Čovek koji je predavao ove nauke ljudima i koji je posle Svetog Poslanika znao duhovne istine više neko iko drugi, saglasno istoriji, zagrtao je lopatu i odlazio je da radi svaki dan isto kao što je založio svoju vernost Svetom Poslaniku. Nema kontradikcije između duhovnih nauka i fizičkog rada.

Oni, koji sa namerom da zadrže ljude zauzetim ovosvetskim stvarima, sprečavaju njih od klanjanja i činjenja zikra itd. nisu svesni ovih realnih činjenica. Oni ne znaju da je namaz taj koji gradi ljudski karakter i podučava čoveka kako da živi na ovom svetu poštovano. Poslanici su klanjali činili zikr itd. i bili su oni ti koji su uspostavili pravdu u svetu i digli se protiv tlačitelja. Imam Husein (a.s) je takođe učinio istu stvar. Samo pogledaj njegovu Molitvu Dana Arafata i razmisli oko njega.

Sva njihova dostignuća su bili u skladu sa njihovim molitvama. Molitve su te koje čine čoveka pažljivim prema Allahu. Ako čovek izgovara njih pravilno, tada kao rezultat božanske usluge dovedenu od njih, njegova samo-privrženost je smanjena, ali njegova efikasnost u nijednom slučaju nije uticala suprotno. Ne samo to nego on postaje još više aktivniji i uvek spreman da ustupi uslugu njegovim bliskim ljudima.

Neke neznalice kritikuju knjige koje sadrže molitve. Oni ne znaju kakvog čoveka ove knjige grade. Neke od ovih molitvi kao Munadžat Šabanije, Dua' Kumejl, Dua' Jeumul' Arafah, Dua' Semaat itd. su nam spušteni od naših Imama. Kakve ljude grade ove molitve. Oni koji su recitovali Munadžat Ša'banije, rukovali su i mačem takođe.

Saglasno predanjima svi Imami su recitovali Munadžat Ša'banije. Nisam pročitao nigde o nekoj drugoj molitvi ili ibadetu koji je bio izvođen od svih Imama. Oni koji su recitovali ovu molitvu, su se takođe borili protiv nevernika. Ove molitve izvode ljude iz mraka i onaj koji je izašao iz mraka postaje pravi čovek. Tada on radi sve u ime Allaha. Ako rukuje mačevima onda to čini radi Allaha; ako se bori, on to čini radi Allaha i ako se uzdigne, on to čini radi Allaha. Absolutno je pogrešno reći da molitve (ibadet) čine čoveka bezposličarem i nekorisnim. Oni koji govore takve stvari, za njih je svet sve. Oni veruju da sve što je iznad ovog sveta je fantazija. Ali jednoga će dana otkriti da stvari koje su im se činile fantazijom su bile realne i one stvari za koje su govorili da su realne, su fantastične. Činjenica je da molitve, ceremonije i knjige kao Nehdžul Belaga i Mafatihul Džinan pomažu čoveka u građenju svoje ličnosti.

Kada neko postaje realan čovek, on automatski počinje da se ophodi saglasno istinskim Islamskim principima. On obrađuje zemlju, ali njegovo obrađivanje je radi Allaha. On se bori, ali samo protiv nevernika i zločinaca. Takvi ljudi su monoteisti i pobožni molitelji. Oni koji su pratili Svetog Poslanika i Vođu Pravovernih su bili odani obožavatelji.

Sam Imam Alija običavao je nuditi molitve dok je rat trajao. Ratovanje i moljenje su išle jedno sa drugim. Jednom dok je borba trajala neko mu je postavio pitanje. On je odmah ustao i održao propoved. Neko reče: 'Propoved čak i u ovakvoj prilici?' On odgovori: 'To je zbog čega se mi borimo.' Saglasno izjavi on je dodao: 'Mi se ne borimo protiv Mu'avije da bi smo osvojili Siriju. Sirija nema nikakvu važnost za nas.'

Sveti Poslanik i Imam Ali nisu bili željni osvajanja Sirije ili Iraka. Oni su želeli osloboditi ljude od tlačitelja i da ih reformiraju moralno. Oni su bili ti koji su bili vatreni obožavatelji. Dua' Kumejl je bio predavan od Imam Alije Kumejlu, koji je sam bio ratnik.

Da bi sprečili ljude od recitiranja molitvenih knjiga jednog dana su neki rđavi ljudi, sljedbenici Kasravija itd. sakupili gnoze i molitvene knjige i zapalili ih. Ovi ljudi nisu razumeli šta molitve znače i kakav efekat one proizvode u srcu. Oni nisu znali da sve dobre stvari u svetu su postale zaslugom pobožnih molitelja koji su molili i prisećali se Allaha. Mada neki ljudi ponavljaju njihove molitve prosto brbljajući, ipak proizvodeći neki efekat, jer za ljude koji se mole je bolje od onih koji to ne čine.

Čovek koji pruža molitve, ma koliko niskog kvaliteta molitva bila, je bolji od onog čoveka koji ne pruža molitve. Prethodni je mnogo kulturniji. On ne izvršava krađu. Pogledaj na listu okrivljenih i kriminalaca. Koliko od njih su studenti verskih nauka? Koliko mulla pie vino, izvršava krađu ili izvršava druga krivična dela? Istina je da krijumčare uključuju i neke mulle i osobe sufijskog izgleda, ali ovi ljudi niti pružaju molitve niti izvode neki drugi zaslužni akt. Oni su preuzeli ovo prerušenje samo da bi postigli njihove nemoralne ciljeve. Među onima koji izvode molitve i pridržavju Islamskim nalozima, ima samo nekoliko koji su bili okrivljeni za neki ozbiljniji prekršaj.

Svetski poredak počiva na ljudima koji se mole. Molitva se ne bi trebala činiti tek tako (away with). Bilo bi pogrešno odvraćati pažnju mladih ljudi od molitvi izgovorom da umesto molitvi, recitiranje Kur'ana bi trebalo biti popularizovano. Šta prokrčava put Kur'anu od toga se ne treba odustati. Diabolična insinuacija je da Kur'an bi se trebao recitovati i tradicija i molitve Allahu bi se trebale zapostaviti.

Oni koji kažu da ne vole molitve, nikada ne bi bili u stanju da popularizuju Kur'an. Njihove obmanjujuće ideje su čisto đavolske insinuacije. Mladi ljudi bi morali imati u obziru da ko je pružio više usluga društvu, oni koji su pokazivali oduševleni interes prema tradiciji, molitvama i liturgijama ili oni koji su govorili da je za njih Kur'an dovoljan. Sve ove dobrotvorne institucije i religiozne zadužbine su pokrenuli oni koji su pružali molitve i recitirali Kur'an, ne drugi.

Sve verske škole i bolnice su izgrađene od onih članova bogatog plemstva predhodne ere koji su pružali molitve. Ovaj sistem bi se trebao nastaviti. Ljudi bi se trebali ohrabrivati da zadrže svoju pažnju na dobrim stvarima. Osim pomaganja u postizanju duhovnog iskustva, ove molitve i suplikacije pomažu takođe i u administraciji države. Oni koji posećuju džamije i mole se, ne prekršavaju zakon niti narušavaju javni red. Ovo u samome sebi je velika usluga društvu. Društvo se sastoji od individua. Ako i pedeset posto individua u društvu koji su zauzeti sa molitvama i suplikacijama, ne počini neko krivično delo, bila bi srećna situacija! Zanatlija koji radi svoj posao pošteno i zarađuje za svoj život, ne čini greh. Slično oni koji izvršavaju ubistva i pljačke, nisu zainteresovani sa duhovnim stvarima.

Molitve i suplikacije igraju važnu ulogu u treniranju društva. Ove suplikacije su nam predane od Allaha i Njegovog Poslanika. Sveti Kur'an kaže: Reci: Moj Gospodar se ne bi brinuo ovama ako vi ne bi ste zvali Njega. (Sura el-Furkan, 25:77)(prevod prevodioca)

Ako čitate Kur'an naćićete da Allah Sam tera ljude da se mole Njemu i kaže da 'On se ne bi brinuo o vama ukoliko se vi ne bi pozvali na Njega'. Izgleda da oni koji koji se suprostavlju molitvama, ne veruju čak ni u Kur'an. Ako neko kaže da ne želi suplikacije, to znači da nije zainteresovan ni u Kur'an, niti veruje u njega. On ne zna da Allah kaže: Pozovite Me, Ja ću vam se odazvati. (Sura Ghafir, 40:60)

Neka nas Allah uključi među one koji su oduševljeno zainteresirani u suplikacije, molitve i Kur'an.

Iz ovog razloga mi moramo ili da proširimo značenje kauzaliteta da uključimo glorifikaciju i manifestaciju ili da kažemo da 'ba' u bismillah nije radi kauzaliteta i da 'sa imenom Allaha' znači sa Njegovom manifestacijom ili sa Njegovom uzvišenom slavom (glorifikacijom). Stoga Bismillah al-Hamdu lillah' ne znači da je Allahovo ime uzrok i da njegova slava je efekat. U svakom slučaju, koliko se ja sećam, reči sebebijjat ili 'illijat (uzrok, efekat, kauzacija) nisu spomenuti nigde u Kur'anu i sunnetu (trdiciji). Ove reči su samo filozofski termini korišteni od filozofa. U smislu Kur'ana i sunnetaupotrebljavane su reči kao Khalk (kreacija), Zuhur (manifestacija) Tedžel'li (glorifikacija) itd.

Postoji i drugi aspekat bismillah. Imamo izveštaj oko tačke ispod 'ba'. Pitam se da li je ova izjava spomenuta u nekoj autentičnoj knjizi. Očigledno da nije. U svako slučaju, izjavljeno je da je Imam Alija rekao: 'Ja sam tačka ispod 'ba' u bismillah. Ako je ova izjava spomenuta bilo gde, mogla bi se inetrpretovati na sledeći način: 'Ba' označava absolutnu manifestaciju. Tačka označava prvu specifikaciju ili determinaciju, koja je položena na vilajat. Ako je ova izjava bila tačna, Vođa Pravovernih je možda mislio da kao što je tačka determinirala 'ba', slično stepen univerzalnog vilajata je prva determinacija Absolutne Manifetsacije. Ime je sinonim sa absolutnom glorijom. Primarno je determinirano Vilajatom Svetog Poslanika, Imama Alije itd. Ova činjenica je tačna čak i ako nije spomenuta u nekoj autentičnij knjizi. Prva i primarna determinacija absolutne slave je najuzvišeniji stepen egzistencije i ovaj najuzvišeni stepen egzistencije je isti kao i stepen absolutnog vilajata. Činjenica je da božnsko ime je ponekad simbol svog stepena. Komprehensivno ime ovog stepena je sam Allah. Ponekad božansko ime je simbol manifestacije nekog božanskog atributa kao milosrđe, milost itd. Sva ova imena su reflekcije Uzvišenog Imena. Neka od ova imena su imena stepena u sebi, neka su reflekcije uzvišena slave dela. Imena prve kategorije su nazvane stepeni jednoće i imena treće kategorije stepeni volje. Svi ovi termini su upotrebljavani od mistika. Zadnja tri ajeta Sure el-Hašr (59:22-24) možda nagoveštava ovu diviziju božanskih imena:

(i) On je Allah- nema drugog boga osim Njega-, On je poznavalac nevidljivog i vidljivog svijeta, On je Milostiv, Samilosni!

(ii) On je Allah- Nema drugog boga osim Njega, Vladar, Sveti, Onaj koji nad svim bdi, Silni, Uzvišeni, Gordi, Hvaljen neka je Allah, On je vrlo visoko iznad onih koji smatraju Njemu ravnim!

(iii) On je Allah, Tvorac, Onaj koji iz ničega stvara, onaj koji svemu daje oblik, On ima najljepša imena. Njega hvale oni na nebesima i na Zemlji, On je Silni i Mudri.* *(Besim Korkut)

Možda ova tri ajeta nagoveštavaju tri stepenova gore pomenutih božanskih imena. Prvi spominje imena odgovarajućeg stepena u sebi. Drugi ajet sadrži imena pogodna reflekciji slave imena. Treći ajet poseduje imena prikladna reflekciji slave radnji. Radi toga postoje tri stepena božanske uzvišene slave (glorifikacije): stepen koji objavljuje suštinsku-slavu radi sebe, stepen objavljene slave u stepenu božanskih imena i stepen objavljene slave u stepenu manifestacije. On je Prvi i Poslednji je možda negacija egzistencije nekog drugog bića. On je Prvi i Poslednji, Eksplicit i Implicit. Ovo pokazuje da je On manifestacija, ne da manifestacija je od Njega, zato što 'On je Prvi i Poslednji, Eksplicit i Implicit.'

Postoje nekoliko stepenova objavljivanja slave, ali u nijednom slučaju slava nije odvojena od gospodara slave. To je ideja koja se teško može zamisliti, ali jednom kada je shvatite, lako je verovati u nju. Takođe je moguće da Allah je ime božanske uzvišene slave u stepenu božanski atributa. U ovom slučaju 'ism' u bismillah će označiti objavu globalne manifetsacije uzvišene slave. Čak i u ovom slučaju neše biti teško primeniti one dve mogućnosti pomenutih od nas ranije, zato što Allahovi atributi nisu odvojene od Njegovog bića ili suštine. Ovim u vezi se treba naznačiti da ponekad mi posmatrmo neki događaj sa tačke gledišta koju nam govori naša percepcija; ponekad sa taške gledišta koju nam govori intelekt; ponekad sa tačke gledišta formiranog impresijom našeg srca; i ponekad mi svedočimo događaj u stepenu njegove realnosti. Ovo pravilo se primenjuje u svim duhovnim stavrima.

Krajnji limit naše percepcije je ili intelektualna percepcija ili argumentativna ili polu-argumentativna percepcija. Mi opažamo stvari u slaganju sa našim intelektualnim kapacitetom. U duhovnim stvarima naj niži stepen naše percepcije bi trebao biti da mi dođemo do saznanja da postoji Allah i Njegova uzvišena slava. Činjenica je da ma koji metod percepcije mi koristili, mi nemožemo ići iznad ovog limita.

Krajnji limit naše percepcije je ili racionalna percepcija ili argumentativna ili polu-argumentativna percepcija. Mi opažamo stvari saglasno samo našem intelektu. Što se tiče pitanja vezanih za znanje Allaha, glavni stepen poznavanja Njega je samo shvatiti da postoji Allah i Njegova uzvišena slava. U stavri ma koji metod opažanja Njega mi upotrbljavali, naša percepcija ne može ići iznad ovog limita.

Ovo je glavno pitanje. Što se tiče prirode Njegove veličanstvene slave u različnim stepenovima Njegovog bića, Njeghovi atributi i Njegove radnje, gore navedeni ajeti od nas indiciraju samo to da "On je Prvi i Poslednji, i On je Eksplicit i Implicit". Prav istina je ta da nema druge egzistencije sem Allaha. Činjenica je da je nerazumljivo imaginirati da sem Allaha može da bude neka druga egzistencija. Ponekad mi kalkukišemo shodno našem razumevanju koju nam percepcija predstavlja, šta nam intelekt govori, bilo da se naša percepcija čvrsto utvrdila u našem srcu koje bi smo mogli nazvati vera, i bilo da smo započeli duhovno putovanje u istinskom pravcu tako što bi se nazvala irfan ili gnoza. U svakom slučaju, sve je to stvar naše percepcije radije negoli one stvarnosti.

Relacija između Allaha i Njegove uzvišene slave se najbolje može ilustrovati primerom Mora i njenih talasa.

Možda je ovo najbliže poređenje. Kao što znamo, talasi mora nisu odvojena od samog mora, ali ipak more nije talas, iako su talasi more. Kada more vibrira, talasi se uzdižu u njemu. U tom vremenu kada more i njeni talasi se pojave nama izgledaju kao odvojene jedna od druge. Ali talasi su privremeni fenomen. Oni su se ponovo stopili sa morem. Činjenica je da talasi ne egzistiraju samostalno. Ovaj svet je kao talas. U svakom slučaju, čak i ovo poređenje nije savršeno, jer se nijedno poređenje ne može podesno ilustrirati relaciju između Allaha i Njegovog stvorenja. Mi govorimo samo onako kako zamišljamo. Postoje dva aspekta ovog pitanja. U jednu ruku postoje neke opšte koncepcije kao imena Allaha, imena Njegovih atributa i Njegovih radnji i neki stepenovi i stanja. Ovo su koncepcije koje mi možemo da zamislimo. Drugi stepen je onaj iznošenja argumenata u dokazivanju da Allah i Njegova slava nisu odvojene jedna od druge. U dokazivanju ovoga rečeno je da je Allah čista i absolutna egzistencija koje se na nijedan način ne može kvalivikovati ili ograničavati, zato što egzistencija koja je kvalifikovana ili nekompletna ne može nikada biti absolutna. Absolutna egzistencija mora biti savršena, neograničena i slobodna od svih restrikcija i nedostataka. Atributi Absolutne Egzistencije moraju takođe biti absolutni i nespecifični. Niti je Allahova milost specificirana ili ograničena ni Njegova sažaljivost ili Njegova uzvišenost.

Kada mi mislimo o Allahu saglasno našoj nesavršenom mentalnom kapacitetu, mi nalazimo da Allah je ime Apsolutnog Bića koje ima sva najlepša imena i atribute i koji udružuje u Sebi sve odličnosti i da ništa drugo nije nego reflekcija Njegove uzvišene slave. On je Apsolutan i nadkvalifikovano savršenstvo. Ako je postojao i najmanji nedostatak u Njemu, On bi postao moguće egzistirajuće biće umesto esencijalno egzistirajućeg Bića, kao što je On. On udružuje u Sebi sve odličnosti i kvalitete zaslužnosti. On je čisto i potpuno savršenstvo. Svaka egzistencija je Njegovo. On je sve ali na neograničen način i putem apsolutne perfekcije. Tako što Njegova imena nisu odvojena od Njegovog Bića, imena Njegovih atributa su takođe imena Njegove esencije. Sve karakteristike koje se odnose na Allaha, odnose se i na Rahman (Milostivom) takođe. Tako što Rahman je apsolutna perfekcija i apsolutna milost, ima sve odličnosti egzistencije. Kur'an kaže: Zovite Allah ili zovite Rahman (Sura al-Isra', 17:110) U drugom ajetu kaže: Zovite te Ga bilo kojim imenom, jer najlepša imena su Njegova. (Sur al-A'raf, 7:180)(prev.prev.) Allah, Rahman, Rahim i sva ostala Njegova imena su dobra i lepa. Svaka od njih udružuje sve Njegove atribute. Tako što je On apsolutan, ne postoji disparitet između Njega i Njegovih imena ili između jednog Njegovog imena ili drugog.

Allahova prelepa imena nisu kao imena koja mi dajemo različitim stvarima iz različitih razmatranja. Njegova uzvišena slava i Njegova manifestacija nisu dva različita apekta Njega. Njegova manifestacija egzaktno je Njegova uzvišena slava i Njegova uzvišena slava egzaktno Njegova manifestacija. Čak i ovo izražavanje je defektno. Apsolutna egzistencija podrazumeva Apsolutnu perfekciju i Apsolutna perfekcija mora biti apsolutno u svakom pogledu. Radi toga svi Njegovi atributi su apsolutni. Ne može se zamisliti nikakva vrsta dispariteta između Njegove esencije i Njegovih atributa.

Često se govori: "Nema dokaza za takvu i takvu stavr" ili "Razum kaže tako". Izjavljeno je da je jedan gnostičar rekao: "Gde god da sam odlazio, ovaj slepi čovek je takođe pristizao sa svojim štapom. Gnostičar je 'slepim čovekom' podrazumevao Ebu Ali Sinu (Avicena). Šta je on želeo reći je to da osoba koja opaža istinu posredstvom njegovih argumenata i hladnim rezoniranjem može se poistovetiti sa slepim čovekom koji je našao svoj put posredstvom svoga štapa. Gnostik je mislio reći: "Gde god sam dostigao posredstvom vizije i gnoze, ovaj slepi čovek (Avicena) je takođe dostigao udarajući svojim štapom, što znači posredstvom njegovih logičnih argumenata".

Ljudi koji se oslanjaju na argumente su slepi zato što njima nedostaje moć vizije. Iako su oni dokazali jedinstvo Allaha i ostala pitanja vezana za to posredstvom njihovih argumenata i takođe su dokazali da izvor Egzistencije je Apsolutna Perfekcija, ipak ono što oni govore je još stvar argumenata, iza zidova od kojih ovi ljudi nisu u mogućnosti videti ništa. Davanjem velikog napora srce opaža da Esencijalno Egzistirajuće Biće je čista egzistencija i da je On sve i svašta. Ipak srce ostaje kao dete koje ima potrebu ne svakom koraku za hranjenjem kašikom. Onaj koji opaža racionalna pitanja posredstvom argumenata, ima potrebu za ponavljanjem ovih argumenata i mora činiti napornu borbu pre nego što se njegovi zaključci čvrsto ne postave na njegovo srce.

Kad je srdačno prihvaćeno da je Allah čista egzistencija isto kao i sva perfekcija, ovo ubeđenje postaje vera. Pre toga je bila samo racionalna ideja opkružena posredstvom argumenata. Kasnije proizvodi određenu koncepciju. Kada je srce prihvatilo ovu koncepciju kao istinu bilo posredstvom racionalnih argumenata ili kroz Kur'anska učenja, postaje vera. Intelekt otkriva istinu i podučava srce. Kada se kao rezultat repeticije i mentalne vežbe čvrsto postavi u srce da nema ničeg na ovom svetu sem Allaha, ta ideja postaje vera i implicitno uverenje. Premda stepen koji je preporučen u Kur'anu rečima: "tako što bi moje srce bilo u spokoju", je stepen niži od vizije Poslanika, ipak je stepen. Ali vizija lepote Allahove je daleko uzvišeniji stepen. Uzvišena slava Allahova je bila objavljena za Poslanika Mus(a)a. Kur'an kaže: Kad je njegov Gospodar objavio Svoju uzvišenu slavu brdu. U vezi sa pričom o Poslaniku Musi, period od 30 dana i 40 dana i sledeći događaji su značajni i vredni poštovanja. Kada je Poslanik Musa otišao iz kuće svog tasta, Šuajba, posle prelaska kratkog rastojanja on reče svojoj ženi: "osećam da je tamo vatra". Njegova žena i deca nisu uopšte videla vatru koju je on osetio. Poslanik Musa reče: "ja odlazim kako bi vam doneo živi ugalj iz njega."

Kada se približio vatri čuo je poziv kako govori: "Zaista Ja sam Allah." On je čuo ovaj glas iz vatre koja je blještala sa drveta. Ova vrsta vizije je stečena od slepog čoveka, posredstvom štapa i gnostika posredstvom njegovog srca. Ali Poslanik Musa je doživeo tu viziju posredstvom očiju.

Mi govorimo o istinama, ali one su uzvišenije nego što mi možemo o njima reći. "Zaista ja sam Allah". Niko sem Poslanika Muse nije mogao videti Svetlost božanske slave koja je bila objavljena drvetu. Slično niko nije mogao znati prirodu objave koja je bila primana od Svetog Poslanika, Muhammeda (s.a.a). Ceo kur'an je bio objavljen njegovom srcu u jednom vremenu. Kako? Ko zna? Ako je Kur'an ono što mi imamo sastojano u 30 delova, onda se nemože objaviti sve od jednom, jednom običnom srcu.

U ovom sadržaju srce je različno od onog što mi obično razumemo. Kur'an je istina i ova istina je objavljena srcu. Kur'an je tajna - čuvana tajna. Ono se mora spustiti od svog uzvišenog položaja kako bi se mogao objaviti u srce Svetog Poslanika. Onda se mora spustiti još niže kako bi se razumeo od ostalih takođe. Slična je i istina očoveku. Čovek je takođe zatvorena tajna. Od onog šta mi možemo videti proizilazi da je životinja i iz tog razloga, životinja niža od mnogih drugih životinja. Ali istaknuta odlika ove životinje je da ona može postići i ljudskost i prolazeći različite stepenove savršenstva može dostići ono što je čak i teško i zamisliti.

Čovek u celini je tajna. Teško je govoriti o onome što mi očigledno vidimo u ovom svetu, zato što mi ne možemo opažati tela ili substance. Sve što mi opažamo su forme i kvaliteti samo. Na primer, naše oči vide boju. Naše uši čuju zvuk. Naši jezici osećaju ukus. Naše ruke osećaju pipajući stvari. Sve ovo su forme i kvaliteti. Ali stvarno telo je nigde. Kada mi opisujemo stvar, mi pominjemo njenu težinu, širinu i dužinu. Težina, širina i dužina su samo forme. Mi kažemo da takva i takva stvar imaju privlačnost. Ali privlačnost je takođe samo kvalitet. Ma kakav kvalitet neke stvari mi opisivali, one su čiste forme. Onda gde je telo? Telo je tajna - senka božanske tajne. Šta mi znamo su samo imena i kvaliteti, drugačije sve u ovom svetu je nepoznanica. Možda je ova koncepcija je taj stepen koji je bio objašnjen od gnostika kao "nevidljiva misao opažena vidljivo", zato što na ovome svetu stvari su vidljive i nevidljive u jedno i isto vreme. Samo one stvari su nevidljive koje mi niti možemo videti niti ih možemo opaziti. Ako mi želimo da opišemo stvar mi ne možemo više nego spomenuti njeno ime, kvalitete i karakteristike. Čovek ne može opaziti stvar koja je senka Absolutne Tajne, zato što ljudska percepcija je defektivno. Samo onaj čovek može opažati stvari potpuno koji kroz njegov 'Vilajet' je dostigao položaj gde uzvišena slava Allaha je potpuno objavljena na njegovo srce. Pitanje vidljivosti i nevidljivosti je prisutno svugde. Zato su izrazi kao nevidljivi svet, anđeoski svet i svet intelekata u ustima svakoga.

Sva Allahova imena su tajna isto tako kao i znane stvari. One su imlicit i eksplicit. To je ono što pod sledećim Kur'anskim ajetom se podrazumevalo: "On je Eksplicit i Implicit." Šta je eksplicitno je takođe i implicitno isto tako dobro šta je implicitno je i eksplicitno. Na taj način se sva Allahova imena sadržavaju u svim stepenovima egzistencije. Svako ime pokriva koncepte svi ostalih imena. Nije to da je Rahman ime ili atribut različan od Rahima. Isto je tako i sa svim ostalim Allahovim imenima. Na primer Muntakim (Osvetnik) nije suprotno od Rahman (Najmilostiviji)

Kur'an kaže: Zovi Ga bilo kojim imenom jer On ima najlepša imena. Sva ova lepa imena su Rahmanova isto tako dobro kao i Rahimova. Nije to da jedno ime podrazumeva nešto a drugo ime označava nešto drugo. Da je tako bilo, Rahman bi označavao samo jedan aspekt Allaha i Rahim drugi aspekt Njega, dok Apsolutna Egzistencija ne može imati više aspekata. Apsolutna Egzistencija kao što je Rahman isto tako dobro je kao i Rahim, Nur (Svetlost) i Allah. Tako što je On Rahman nije različito od toga što je On Rahim. Osoba koja zauzima najuzvišeniju poziciju gnoze u kome njegovo srce je prosvetljeno od Allaha Samog, ne od Njegove uzvišene slave, sam će biti 'najuzvišenije ime' Allaha i u isto vreme će biti prosvetljen svetlošću 'najuzvišenijeg imena'. Takva osoba može biti samo onaj čijem srcu se objavio Kur'an i kome je Džibril (a.s.) običavao da Dolazi. Uzvišena slava objavljena njegovom srcu uključuje sve uzvišene slave. Ova osoba je bila Sveti Poslanik (s.a.a.) koji je lično bio najuzvišenije ime Allahovo. Izjavilo se takođe da su Imami rekli: "Mi smo lepa imena Allahova."

Predmet o kome smo diskutirali danas je uključio pitanje kauzacije. Mi smo rekli da je pogrešno pokretati pitanje kauzacije u pogledu Allaha. U našim autentičnim tekstovima mi ne nalazimo bilo kakvo spominjanje toga. Neki s mukom izmišljeni primeri ne služe nikakvoj svrsi. Drugo pitanje koje smo spomenuli je bilo to o tačci ispod slova 'ba'. Objasnio sam značenje ove tradicije, u slučaju da je bio zaista negde spomenut. Nadalje je raspravljano i o takvim pitanjima kao ime u stepenu božanske esencije, ime u stepenu atributa, ime u stepenu otkrovljenja uzvišene slave akcije, otkrovljenje uzvišene slave esencije esenciji, otkrovljenje uzvišene slave esencije atributima, i otkrovljenje uzvišene slave esencije svim egzistirajućim stvarima. Kada mi govorimo o otkrovljenju božanske uzvišene slave, mi kažemo da čak i naša egzistencija je otkrovljenje uzvišene slave. Da bi smo ilustrovali ovu činjenicu moglo bi smo se israziti tako da ako stavite 100 ogledala u mesto reflektovano sunčevom svetlošću, može se reći da tu ima sto svetlosti, ali zapravo tamo bi bilo samo jedno svetlo reflektirano u svim ogledalima. Ali pošto svetlo sunca je ograničeno čak i ovaj primer je s mukom izmišljen.

Svetlost Allahove uzvišene slave je ta koja je bila reflektovana u svim egzistirajućim stvarima. Ta ista svetlost je reflektovana svuda. Za jednu i sve stvari ne postoji odvojena svetlost. Sve egzistirajuće stvari su prateći rezultat iste svetlosti. Kao takvo u 'bismillah' ism ili ime podrazumeva ime božanske esencije i Allah je uzvišena slava esencije koja uključuje sve uzvišene slave. Ovo je ta komprehensivna uzvišena slava čije ime je Allah, isto tako dobro kao Rahman, Rahim itd. Pogrešno je reći da Rahman je ime jednog božanskog atributa i Rahim je ime nekog drugog atributa. Činjenica je da Allah, Rahman i Rahim su imena iste božanske uzvišene slave. Drugačije Allah će postati ograničeno biće, i ograničeno biće je moguće egzistirajuće biće, a ne ono esencijalno egzistirajuće.

Shodno detalja koje smo pomenuli ranije, slava (hamd) biće Allahovo i Allah je ime Komprehensivne božanske uzvišene slave ili božanska manifestacija. Rahman i Rahim takođe su egzaktno imena iste uzvišene slave. Hamd podrazumeva ili svaku slavu ili slavu uopšte. Postoje tri mogućnosti oko imena, Allah. Ono može biti ili ime komprehensivne božanske uzvišene slave u stepenu esencije ili u stepenu atributa (Ovo je stepen volje. Svaka stvar je proizvod nje) ili u stepenu akcije. Kada mi primenjujemo ove mogućnosti ajetu bismillah, u svakom slučaju se pojavljuje različiti stil. Mi smo govorili o Allahu baš na ovim bazama i rekli da je Komprehensivno ime u stepenu esencije isto tako dobro kao u stepenu atributa i u stepenu otkrovljenja božanske uzvišene slave proizvodeći akciju. Dok smo diskutovali 'bismillah' mi smo rekli neke stvari kratko oko slova 'ba', o njenoj tačci i imenima Allaha, Rahman i Rahim.

Nadam se da ćemo priznati da diskusija takve vrste je neophodno. Neki ljudi totalno poriču njenu važnost. Ne samo to, postoje i takvi ljudi koji uopšte ne veruju u gnostička pitanja. Oni koji su u stepenu životinja ne mogu razumeti da postoji i nešto šta je iznad njihovog znanja. Mi moramo imati verovanje u duhovne stvari. Ovo je prvi korak. Glavna stvar je ta što čovek ne bi trebao poricati sve ono što ne poznaje. Šejh Ebu Ali Sina kaže da svako ko poriče nešto bez ikakvog razloga, ophodi se suprotno ljudskoj prirodi.

Tako što mora postojati validan razlog kako bi se dokazalo nešto, takođe mora postojati i validan razlog kako bi se poricalo nešto. Ako nemate razlog za ili protiv nečega, onda prosto recite: "Ne znam". Ali postoje neki tvrdoglavi ljudi koji sve poriču. Tako što ovi ljudi ne razumeju, oni se ponašaju neljudski. Šta god čuli prirodno priznaćete da na kraju krajeva postoji i neka mogućnost da to bude tačno. Ne odbacujte sve potpuno bez nekakvog razloga. Čak i o ovom svetu naše znanje je defektivno i ograničeno. U sadašnjosti imamo određenu količinu znanja. U budućnosti znaćemo mnogo više. Tako da mnoge stvari koje mi sada poznajemo, oko ovog sveta, totalno su bile nepoznate pre sto godina. U budućnosti otkriće se mnogi pronalazci. Kada čovek još je u nemogućnosti da poznaje i da opaža ovaj svet u potpunosti, kako se onda usuđuje da poriče ono što sveci (Evlije') i Allah zna i vidi. Čovek poriče duhovne istine, zato što njegovom srcu nedostaje duhovne svetlosti. On kaže da duhovne istine ne postoje ali ne priznavajući da je on nesvestan njih. On potvrđuje da su sve bajke ono što kažu vernici koji veruju u duhovne stvari. On se usuđuje da tako govori zato što je neznalica (neuk čovek). On ne zna da stvari koje on odbacuje kao bajke su pomenute u Kur'anu takođe. Šta gnostici govore je izvedeno iz Kur'ana i sunetta (tradicije). Kako onda mogu poricati nešto što Kur'an potvrđuje?

Ako ne legalno neverovanje je bar neka vrsta nevernosti. Koreniti uzrok ljudske nesreće je to da on poriče istine koje on ne primećuje. On odbacuje ove istine zato što on nije dostigao stepen koji je bio dostignut od 'Allahovih Svetaca'. Ovo je najgora vrsta odričnosti (negacije). Naj glavnija stvar je ta što niko ne sme da poriče ono šta je sadržano u Kur'anu i sunnetu, što je obznanjeno od Imama i što je priznato od filozofa. Ako neko nije opazio istinu za sebe, on bi iskreno morao priznati da ne zna. Ali koještarija je da neki idiot kaže da on ne bi verovao u Allaha ukoliko on sam ne bi rezao Njega njegovim oštrim skalperom (nožem). Naj važnija stvar je to da mi ne bismo trebali poricati ono što nam je rečeno od Poslanika i Imama. Ovo je prvi korak. Mi ne možemo poduzeti prvi korak ukoliko poričemo stvari u samom početku. Ako neko želi ići dalje on mora kao prvi korak, priznati da duhovne stavri koje on ne poznaje, mogu mogućno biti tačne. Onda on bi se morao moliti Allahu da otvori za njega put koji bi ga mogao voditi mestu koju bi trebao dostignuti.

Ako čovek neće poricati Božanske stvari i moliće Allaha, Allah će sigurno njemu pomoći i postepeno otvarati put za njega.

Ja se nadam da mi nećemo poricati ono što je u Kur'anu i sunnetu. Često se dešava da čovek veruje u Kur'an i sunnet, i ne poriče čak ni kada ne razume šta je u njima, ali kada neko drugi kaže da Kur'an i sunnet kažu tako, on umesto da prizna svoj nedostatak znanja, odbiva to potpuno kao besmislicu.

Totalno poricanje lišava čoveka od potvrđivanja mnogih istina i lišava ga od upućivanja ka pravom putu. Istinost ovih činjenica koji je bio potvrđen od svetaca Allahovih, bi trebale biti potvrđene naposletku prećutno ako ne javno. Čovek koji ih totalno poriče i objašnjava ih kao besmislice, ne može nikada imati uspeha u daljnjem upućivanju.

Nadam se da ćemo odustati od negativnog stava i da ćemo se moliti Allahu da nas učini upoznatim sa dikcijom Kur'ana koji je specijalnog tipa. Kao i čovek, Kur'an ima mnogo potencijala. To je veliki sto sa mnogo jela različitih ukusa koji su postavljeni od Allaha. Od njega svako može imati hranu njegovog izbora, predvidimo li da nije izgubio apetit, koji se događa u slučaju srčanog bolesnika. Kur'an kao i ovaj svet je ogroman sto za ručavanje. Ovaj svet je od raznih ljudi takođe iskorišćavan različito shodno njihovim željama i ukusu. Čovek iskorištava na jedan način, životinje na drugi i ljudi koji su na istom nivou kao i životinje na treći način. Tako što se stepen uzdiže, način iskorištavanja se poboljšava. Slična je istina i sa Kur'anom. On je za svakoga. Svako se može koristiti njime shodno njegovom ukusu i željama.

Njegov najveći korisnik je onaj koji je njegova prva adresa i kome je objavljen. "Samo on poznaje Kur'an kome je bio adresiran."

Ne trebamon se razočarati. Umesto toga moramo pokušati da izvlačimo koristi iz Kur'ana. Iz ovog razloga esencijalno je da pre svega odstranimo od našeg uma ideju, da ne postoji ništa sem fizičkih i materijalnih problema i da Kur'an je bio objavljivan takođe da se spravlja samo sa ovim problemima i da je ekskluzivno interesovan za ovosvetskim životom. Ovaj način mišljenja bi bio ravan sa totalnim poricanjem Poslanstva. Činjenica je da Kur'an je došao da učini čoveka pravim bićem i sve ovo kao krajnju neophodnost.

Obožavanje je neophodnost. Molitve su neophodne. One su neophodnost u građenju istinskih ljudskih kvaliteta i bućenju uspavanih ljudskih potencijala kako bi čovek postao pravo ljudsko biće, pobožan čovek, koji je u mogućnosti da vidi šta je pravda i razume šta je pravo. Poslanici su došli iz ovog jedinstvenog razloga. Poslanici su takođe neophodnost. Oni nisu došli samo da uspostave vlast. Vlast ima svoje mesto ali Poslanici nisu došli samo u korist dobivanja moći i administraciji svetovnih poslova. Ovo takođe rade i životinje. One takođe imaju svoj svet i administriraju poslove toga.

Pravda Je Kvalitet Određen od Allaha

Oni koji su upućeni u diskusiju o pravdi kao diskusiji karakteristika Allaha. Administracija božanske pravde je jedna od funkcija Poslanika. Oni uspostavljaju vladu kao neophodnost vođenja čoveka ka toj poziciji koja je pravi cilj predhodnjih Poslanika. Neka nas Allah pomogne u svim stvarima!

Pre nego što se pozabavimo sa preostalim tačkama možda je neophodno i korisno da ukažemo da alimi (naučnici) često se ne slažu zato što ne razumeju jezik jedno drugog kako treba. Razlog je u tome što svaka grupa naučnika ima svoj lični jezik.

Pitam se da li ste ikada čuli ovu priču. Postojala su tri čoveka. Jedan od njih je bio Iranac: drugi je bio Turčin i treći je bio Arapin. Oni su raspravljali o tome da šta bi trebali imati za ručak. Iranac je rekao angur bi bo sasvim pogodan. Arap reče: "Ne, mi bismo trebali imati inab." Turčin reče: "Ne, i ja ne želim takođe. Trebali bi smo imati uzum." Tako što nisu razumevali jezik jedno drugoga, oni se nisu slagali. Na kraju jedan od njih ode vani i donese grožđa. Tada oni shvatiše da su svi želeli istu stvar.

Da bi smo izrazili istu stvar postoje različite reči u različitim jezima.

Na primer, filozofi imaju naročitu dikciju. Oni imaju i svoju ličnu terminologiju. Slično i sufije imaju svoj lični jezik. Pravnici imaju svoje lične termine. Pesnici imaju svoju ličnu pesničku dikciju. Imami imaju svoj odvojeni stil. Sada moramo naći da koje od ovo troje od četiri grupe imaju jezik bliži jeziku onih koji su bezgrešni i jeziku objave. Ne mislim da bilo koji razuman čoveke će poreći da Allah postoji i da On je izvor i uzrok svega što postoji. Niko ne veruje da vi sa vašim kaputom i pantalonama ste Bog, niti bi neka razumna osoba mogla zamisliti da bilo koji čovek sa turbanom, bradom i štapom je Allah. Svako zna da svi ljudi su stvorenja.

Uprkos tome način na kome su uzrok i efekat objašnjene i impresiju koju takva deskripcija stvara, često podiže neslaganja. Mi bismo trebali saznati da šta oni koji su pripadali gnostičkom staležu su zapravo želeli reći i šta ih je podstaklo da upotrebljavaju sumnjive reči i nejasan stil.

Sada želim da pomirim ove različite grupe jer one sve govore istu stvar. Ja ne želim da oprostim svim filozofima ili da branim sve gnostike ili sve pravnike. To nije moja namera. Ja znam da mnogi od njih su vlasnici dućana (radnji). Oni govore samo ono šta će unaprediti njihov biznis. Ono šta ja želim reći je to da u svim ovim grupama ima i ljudi koji su pobožni. Razlike koje postoje između njih su nastale usled naučnika kojima oni pripadaju. Njihove razlike se mogu porediti sa razlikama između Usulija i Ahbarija (tradicionalista). Ponekad neke Ahbarije osuđuju Usulije kao nevernicima i ereticima, i Usulije osuđuju Ahbarije kao neznalice. Oni to čine unatoč činjenici da cilj obe grupe je isti.

Sada glavna tačka našeg predavanja je to što grupa filozofa koriste takve termine kao primarni uzrok, primarni efekat, sekundarni efekat, kauzativnost itd. Takvi termini kao kauzativnost, izvor i konsekvencija su neki od omiljenih termina drevnih filozofa.

Čak i naši pravnici se ne uzdržavaju od korišćenja termina kao kauzativnost i efektivnost niti imaju neku primedbu protiv korišćenja takvih reči kao kreativitet i kreatornost. Postoji stalež Muslimanskih gnostika, koji poradi razlika koje oni imaju sa ostalim staležima, koriste sasvim različite izraze, kao manifest, manifetsacija, uzvišena slava itd. Kao dodatak, oni koriste druge reči od kojih se književnici izuzimaju. Sada vidimo zašto oni koriste takve reči i zašto neki od tih reči su korišćeni takođe i od Imama. Ne sećam se da sam primetio reči kao illijat, ma'lulijjat, sebebijjat i musebijjat (kauzativnost i efektivnost) da su korišćene od Imama, ali druge reči kao khalikijjat (kreatornost) makhlukijjat (kreativnost) tedželli (objava uzvišene slave) zahir (manifest) i mezhar (manifestacija) je pronađeno u onome šta su oni rekli. Sada da vidimo zašto Muslimanski gnostici i sufije su se uzdržali od korišćenja terminologije filozofa isti kao i jezika običnih ljudi. Oni su izmislili svoj lični stil za koje književnici obično prigovaraju. Saznajmo razlog toga.

Na temeljima kauzacije jedna stvar se smatra kao uzrok i druga efekat. Kao pravilo uzrok bi trebao biti na jednoj strani i efekat na drugoj. Drugim rečima one bi trebale biti na dva različitim mestima. Uzmite primer sunca i sunčevih zraka. Postoji svetlost u suncu, ali ono takođe emituje svetlost. Sunce i njena svetlost imaju dva separatna identiteta i locirane su na dva različitim mestima. Tako što sunce emituje njenu svetlost, sunce je uzrok i njena svetlost je efekat. Ali pitanje je da li je moguće u slučaju samo-egzistirajućeg bića takođe zamisliti takav odnos uzroka i efekta kao što se zasnovalo u prirodi. Na primer, vatra je uzrok topline i sunce je uzrok svetlosti. U prirodi efekat je konsekvencija uzroka i uzrok i efekat su obično osnovane na dva različitim mestima.

U prirodi uzrok i efekat su takođe obično locirane u dva različita mesta. Ali mi ne možemo reći o Stvoritelju i stvorenog da su oni u dva različitim mestima ili da egzistiraju u dva različitim vremenima. Čak je teško izjašnjivati se kako Allah postoji, zato što On je Apsolutan i Njegova egzistencija je apstraktna. Ma koji način izražavanja vi usvojili, nemoguće je kazati i podržati sve stvari. Kur'an kaže: On je sa vama ma gde god vi bili. Šta "sa vama" označava u ovom ajetu? Da li je Allah uz bok svakog čoveka?

Ovaj nažin izražavanja je odabran zato što je nemoguće izraziti istinu egzaktno. Radi toga, reči najbliže realnosti, se moraju odabirati. Veoma je teško razumeti gde se Stvoritelj nalazi i na koji način je On sa stvorenim. Da li je ovaj odnos između Stvoritelja i stvorenog isti kao i između vatre i efekta? Ili da li je relacija između njih slična relaciji između duše i oka, ušiju, nosu i drugim organima? Druga sličnost može biti bliža realnosti. U svakom slučaju ono takođe ne može jasnije izraziti značenje. Stvoritelj obuhvata celo stvorenje i ovo opkruženje je povezano sa Njegovim večnim atributima kreacije i izdržavanja. Teško je reći bilo šta drugo. Sve što se može dodati je to da ovo opkruženje je takvo da nema mesta gde Allah ne može biti. Tradicija kaže: "Ako bi ste bili bačeni na najniže dno zemlje užetom, naćićete Allaha čak i tamo." Ovo je samo način izražavanja. Na primer rečeno je: "Sve što postoji je Allah". Ali to ne znači da neki određeni čovek koji nosi ogrtač i turban je Allah. Svaki čovek koji je mentalno normalan neće nikada reći takvo nešto. Mi samo možemo upotrebljavati reči koje su što je moguće najbliže realnosti. Samo da bi se odvukla pažnja čoveku koji nije upućen sa realnošću, relacije između Stvoritelja i stvorenog rečeno je da je istina da "Sve šta postoji je Allah". Ali to ne znači da neki određeni čovek ili određena stvar se mogu nazvati Allahom. Radi toga Muslimanski filozofi kažu da Allah je čista egzistencija, i da je On sve, ali ništa određeno van toga. Ovaj iskaz može izgledati nekako kontradiktorno. Ali šta se podrazumevalo je to da Allah je slobodan od svakog nedostatka. On je čista egzistencija i nema nedostataka i defekata. On je karakterizovan sa svakom perfekcijom, s obzirom na činjenicu da sve ostale stvari su defektivne.

Radi toga On nije 'ništa određeno van toga'. Tako što Allah je slobodan od svih defekata i nedotataka, On konsekventno uživa svaku perfekciju. Svaka perfekcija nađena kod bilo kojeg Njegovog stvorenja je reflekcija Njegove lične perfekcije. Tako što svaka perfekcija je otkrovenje Njegove uzvišene slave, On Sam je sva perfekcija. U gore pomenutoj tradiciji "sve stvari" podrazumevaju sve vrste perfekcije i "ništa određeno van toga" podrazumeva da je On slobodan od svih defekata i nedostataka. "Sve stvari" ne podrazumeva da ste vi takođe Allah.

Poradi toga je rečeno da "On nije ništa određeno van toga." Drugim rečima On je sva perfekcija dok niko drugi je karakteriziran sa svom perfekcijom. Ovo je još jedan primer ove vrste. Postoji jako dobro poznati Persijski poetski stih koji znači: Zato što ne-privrženost je postalo ograničeno privrženošću (odanošću).' Ovaj stih nema ništa sa pitanjem božanstva. Ali oni koji nisu upućeni sa ovim predmetom, često zbunjuju njeno značenje. Ovaj stih, činjenica je da se tiče neprijateljstvu izmeču dve osobe. Ali oni koji ne razumeju njeno značenje kažu da je ravno neverstvu. Činjenica je da je bila pogrešno shvaćena i pogrešno interpretirana. Ono u stvari uključuje sasvim različna pitanja kao, zašto se događaju ratovi u svetu.

Zašto se ratovi ratuju? Šta je temelj ratova? U gore pomenutom stihu i u Persijskom reč, 'rung' (boja) je upotrbljeno u smislu privržavanja i 'berungi' (bezbojnost) u smislu ne-privrženosti. I neki drugi poeti su takođe iskoristili ove reči u ovom smislu.

Ako neko nije ničemu privržen, onda ne može biti svađe. Sve svađe su uzrokovane od nečije privrženosti nečemu, koju želi dobiti za sebe. Poeta koji je napisao gore navedeni stih želeo je reći da privrženost nekoj određenoj stvari ili stvarima nije deo realne ljudske prirode i ako ova privrženost ovozeamljskim stvarima se uništi, svađa dalje neće biti.

U priči o Poslaniku Musi i Faraonu, ako je Faraon bio indiferentan ovozemaljskim stvarima kao što je bio Poslanik Musa, problema ne bi bilo. Ako se svi Poslanici sakupe na jednom mestu neće biti neslaganja uopšte, zato što sve prepirke i svađe su usled privrženosti. Priroda je bila neprivržena, ali kada je postala zarobljena od privrženosti, svađe su nastale. Čak i Poslanik i Faraon mogli postati bi prijatelji, ako žaoka privrženosti bi se odstranila. Ovaj predmet se ne odnosi na božanstvenost. Onome koji je prigovarao nije palo na pamet, da je povezano sa dva čoveka koji su se svađali među sobom.

Vi ste već upoznati sa rečima korišćenih u Imamovim molitvama. Sada da vidimo dali su reči i fraze korišćeni od Muslimanski gnostičara za koje su oni bili osuđeni kao nevernici od onih koji su bili nesvesni realnosti, su slične onima korišćene od Imama ili su gnostici imali različan rečnik. Ovaj predmet ima veze sa duhovnim putovanjem.

Sledeće reči vode poreklo iz Šabanije molitve:

"O moj Gospodadu! dodeli mi potpuno povlačenje ka Tebi i osvetli oči našeg srca sa svetlošću gledanja prema Tebi tako da oči našeg srca mogu otrgnuti zavese svetlosti i dostići izvor veličanstvenosti i da naše duše se suspenduju u uvaženom domu tvoje svetosti."

Šta ove reči označavaju? Sada šta bi kritičari gnostičara rekli? Gnostičari nisu ništa različito rekli od onog šta su Imami rekli. Zašto su svi naši Imami običavali da recitiraju ovu molitvu? Šta "potpuno povlačenje" označava?

Imami mole Allaha da im dodeli potpuno povlačenje ka Njemu, dok je zavisilo od njih samih poduzimanje duhovnih putovavanja, ali još su se molili Allahu za to. Zašto tako? Oni su tražili od Allaha da rasvetli oči njihovih srca. Šta su oni mislili pod očima srca sa kojima su oni želeli videti Allaha? Šta srce podrazumeva u ovom kontekstu, i kakvo je značenje oka u srcu? Posle toga cilj svega ovoga je bilo izneto u ovim rečima: "Tako da oči naših srca mogu otrgnuti zavese svetlosti i dostignu izvor veličanstva i naše duše se mogu suspendovati u uvaženom domu Tvoje svetosti". Ovde nastaje pitanje šta se podrazumevalo pod postati suspendovam? Sledeća molitva je: "O moj Gospodaru! Učini me od onih koje si pozvao i koji su se odazvali Tebi i koji su bili zapanjeni Tvojim veličanstvom." Kur'an je takođe rekao o Poslaniku Musi da je on pao onesvešćen. Dali su ova izražavanja različita od onoga što se zove fana' ili migracija u terminologiji Muslimanskih gnostičara. Tako što se uspinje sve više i više duhovni putnik dotiže stepen gde oči njegovog srca kidaju sve zavese dostižući izvor veličanstva. Šta je izvor veličanstva i šta dostizanje ovog izvora znači? Zar ovo ne znači dostizanje bliskosti Allahu o kome gnostici govore? Da li išta drugo do Allaha može biti izvor veličanstva? Samo ono može biti izvor veličanstva kod koga se sve milosti i blagoslovi mogu sadržati. Samo posle dostizanja ovog izvora veličanstvenosti "naša srca će se suspendovati u uvaženom domu Tvoje svetosti".

Svako ko gleda preko relacije između Allaha i Njegog stvorenja neće nikada koristiti reči, uzrok i efekat za ovaj odnos. Korišćenje ovih reči, gde god da su bili stvoreni, pokazuje da ovaj odnos je takav da se ne može izraziti u egzaktnom terminu. Upotreba reči Stvoritelj i stvoreni je ništa drugo do sleđenje sklonosti običnih ljudi. Daleko bolje izražavanj je otkrovljenje uzvišene slave. Kur'an kaže: I kada se Gospodar njegov onom brdu otkri (Sura el-A'raf, 7:143)* *(Besim Korkut) Ovo je takođe način korišćenja bližih reči formulisanja odnosa koji se ne može izraziti egzaktno.

Pitanje Teško za Zamisliti, Ali Lako za Verovati

Relacija izmeću Allaha i Njegovog stvorenja je pitanje teško za zamisliti ali pošto se zamisli, lako je za verovati. Poteškoća je u tome da kako zamisliti Biće koje je svuda ali ipak se ne može reći da On je na takvom i takvom mestu. On je izvan svega tako dobro kao što je unutar svega. Sve je uzrokovano Njime. Ništa nije lišeno od Njega. Sada gde možemo naći odgovarajuće reči kako bi smo izrazili ove koncepcije? Ma kakve reči mi odabrali one će biti neadekvatne. Sve što se može uraditi je to da oni koji su sposobni da to rade mole Allaha i mole u stilu Šabanije Molitve tako da On može prosvetliti njih po ovome pitanju. U svakom slučaju, nije stvar za koju jedna grupa može proglasiti drugu grupu neverničkom ili ignorantnom (džahilijskom), jer nije moguće ni za koga da izrazi sebe jasno po ovom predmetu. Pokušajte razumeti sentimente ostalih i šta to oni žele reći. Ponekad se dešava da tako što svetlost uzburkava srce nekoga, on nehotično uzvikuje da je on sve i svašta.

Vi čitate u molitvama da Imam Ali je oko Allaha. Šta ovo označava? Imam Ali često je opisivan kao oko Allaha, svetlo Allaha i ruka Allaha. Šta se pod Rukom Allaha podrazumeva? Takve reči su bile upotrebljavane i od gnostika također. Saopšteno nam je iz tradicija da milostinja data siromasima dostiže Ruku Allaha.

Kur'an kaže: I nisi ti bacio, kad si bacio, nego je Allah bacio. (Sura el-Enfal, 8:17)*(Besim Korkut) Šta ovo podrazumeva? Ovo je ono što vi svi ponavljavate, ali ne dozvoljavate gnosticima da spomenu Ruku Allaha. Kada ovi siromašni ljudi ne mogu reći izrično, oni kažu istu stvar zaobilaznim putem. Ali takvi izrazi su opšti čak i u Kur'anu i naročito u Imamovim molitvama. Radi toga ne postoji razlog zašto bi smo mi naročito podozrevali gnostike. Pokušajte razumeti šta su oni hteli i zašto oni ne koriste dikciju obično korišćenu od ostalih ljudi. Iako oni nisu koristili poznate reči i fraze, oni nisu žrtvovali istinu, nego su žrtvovali sebe radi istine. Ako bismo mi mogli razumeti istinu, mogli bi smo koristiti istu dekciju.

Kur'an je koristio isti način izražavanja. Imami su takođe koristili slične reči. Ako neko kaže: "Ovo je istina", nijedna razumna osoba ne bi pomislila da on misli da je to Allah. Sada vidite kako manifestacija Allaha može biti interpretirano? U pogledu na Imame u molitvama sledeće reči su korišćene: "Ne postoji razlika između Tebe i njih, sem da su oni tvoj jemac; njihovo stvaranje je u Tvojim Rukama i njihovo vraćanje je u Tvojim Rukama". Ova rečenica takođe pokazuje neadekvatnost u izrazu. Radi toga Imami koriste reči koje su bliže Kur'anu nego rečima korišćenih od ostalih.

O gnosticima svako bi mogao reči da su oni bili niko i ništa. Ali je bilo i nekih drugih ljudi koje smo mi poznavali initmno i znali da su oni imali potpuno znanje svih Islamskih nauka. Oni su također koristili slične reči. Na primer oni su običavali govoriti: "Koje otkriva Allahovu uzvišenu slavu". U 'Samat' Molitvi postoji reč, 'tal'atuka'. Ova reč takođe znači uzvišena slava. Slično postoji i druga reč nur (svetlost) u frazi, 'binuri vedžhike' (svetlošću Tvoga Lika). Radi toga ja kažem: Pomirite se sa gnosticima. Ja ne mislim reći da su svi od njih dobri. Šta ja želim reći je da sve njih se ne bi smelo odbacivati. Kada ja podržavam naučnike i pravnike, ja ne nameravam da podržim sve vrste naučnika i šta ja želim je to da sve njih se ne bi trbalo odbacivati. Isti je slučaj i sa gnostičarima. Ne mojte misliti da ma ko god govorio u gnostičkim terminima je nevernik.

Pre svega mora se razumeti šta drugi čovek govori. Ako se to razumelo, možda neće biti potrebe odbacivati njega. Svuda je ista priča o grožđu- 'inab, angur i uzum. Jedan čovek iznosi stvar na jedan načIn; drugi čovek koristi termine uzroka i efekta govoreći istu stvar.; treći čovek koristi reč, pokretač i konsekvencija; dok četrvrti čovek kaže manifest i manifetsacija. U nekom vremenu ili srugom svi od njih dostižu stepen gde oni razumevaju kako da opišu Biće koje je svuda ali nije nijedna od stvari koju mi opažamo. Radi toga neko nekad kaže: "Ali je Allahova ruka; Ali je Allahovo oko."

Kur'an kaže: I nisi ti bacio, kada si bacio, nego je Allah bacio. Ono takođe kaže: Oni koji su ti se zakleli na vjernost - zakleli su se, doista, na vjernost samom Allahu - Allahova ruka je iznad ruku njihovih. (Sura el-Feth, 48:10)

Da li ovaj ajet podrazumeva da Allahova ruka je bukvalno postavljena na njihovim rukama? Očigledno nije. 'Iznad' ovde podrazumeva na većoj tačci duhovno. Zapravo nama nedostaje reči kako bi pogodno izrazili ovaj položaj.

Tako što Allah je daleko iznad toga da se on može pomešati sa bilo čime ili može biti srodan sa bilo čime u opštem smislu, slično on je iznad toga što bismo mi bili u mogućnosti da razumemo prirodu Njegove uzvišene slave. Njegova uzvišena slava nama je nepoznata. Ali mi verujemo da tu ima sigurno nešto ovome slično. Mi ne možemo poricati njegovu postojanje. Kada mi verujemo da takvo nešto postoji, mi moramo priznati da su one spomenute na jedan ili drugi način u Kur'anu i Sunnetu. U Kur'anu gde kod je spominje uzvišena slava Allaha, reči otkrovljenje ili manifestovanje su korišćene. U Suri el-Hadid jedan ajet kaže: On je Eksplicit i Implicit.

Izveštaj nam kaže da šest ajeta Sure el-Hadid su za ljude koje će se pojaviti u "poslednjoj eri". Samo će oni biti sposobni da razumeju ove ajete koje daju neko objašnjenje o stvaranju itd. U ovom ajetima je ono što Allah kaže: On je prvi i Poslednji i Eksplicit i Implicit i On je sa vama ma gde god vi bili. (Sura el-Hadid, 57:3-4)* (prevod prevodioca) Niko ne može lako razumeti šta je podrazumevano sa 'poslednjom erom'. Samo jedan ili dve osobe u svetu mogle bi biti sposobne razumeti značenje ovih fraza.

Glavna tačka koju ja želim da naglasim je da nasporazumi se moraju otkloniti i moralo bi doći do kraja razlikama između pedagoga i naučnika. Put ka gnozi se ne sme blokirati. Islam nije samo ime pravničkih pravila. Temelj ovih pravila je nešto drugo. Temelji se ne bi trebali smatrati izlišnim, niti bi se trebali žrtvovati u ime derivata. Mi ne bismo smeli govoriti da gnosticizam nije preporučljiv ili da nema važnosti. Neko mi je rekao da jedna osoba je bila pomenuta pre pokojnog Šejha Muhammeda Beharija. On kaže: "Taj čovek je pravedni nevernik." 'Kako može biti on što smo rekli: 'Da li je on pravedan i u isto vreme i nevernik?' Šejh Muhammed Behari reče: 'Da, on je pravedan zato što se ophodi saglasno zakonu Islama i ne počinjava bilo kakav greh. I on je nevernik zato što boga kojeg on obožava nije istinski Bog.'

Slučaj mrava nije jedinstveni. Svako misli na ist način. Čak je i pupavac, saglasno Kur'anu rekao: Ja znam ono što ti ne znaš. (Sura en-Naml, 27:22) Pupavac je rekao tako Poslaniku Sulejmanu koji je bio Poslanik i koji je imao prijatelja koji je doveo njemu prestolje Bilkize u treptaju oka.

Mislim da je nesrećna ona grupa naučnika koja uključuje i neke veoma dobre i pobožne ličnosti, nesvesna nekih važnih pitanja. Kada sam došao u Kum, Mirza Ali Ekber Hakim je bio tamo. On je osnovao Islamsku Akademiju u njegovoj kući. Naučnici su tamo običavali da primaju obrazovanje. Takve izvanredne ličnosti kao Aga Khavansari i pokojni Aga Išraki običavali su prisustvovati predavanjima Mirze Ali Ekbera. Tom prilikom pobožna i uvažena ličnost, koji nije više među nama, učinila je primedbu: 'Vidite do kog se stepena stanje Islama spustilo? Sada posao Islama se obavlja u kući Mirze Ali Ekbera.' On je učinio ovu primedbu uprkos činjenici da je on bio pobožna ličnost. Čak i posle njegove smrti jedan od njegovih predstavnika rekao je na propovedaonici: 'Ja sam lično video Mirzu Ali Ekbera recitujući Kur'an.' Pokojni Aga Šah Abadi je bio veoma uvređen ovom primedbom. Takvi nesporazumi su za žaljenje, i držanje samog sebe daleko od dobrog dela je takođe žalosno. Kakva šteta da ovakav naučnik nije imao udela u zaslužnom činu uspostavljanja naučne akademije! Filozofija je opšta stvar, ali neki ljudi i tome prigovaraju. U stvari ovi ljudi ne razumeju jedne druge i radi toga se svi nesporazumi pojavljuju. Naučnik proglašava drugog naučnika nevernikom prosto zato što ne razume šta drugi čovek govori. Nedostatak drugog čoveka je taj što koristi termine kao uzrok, efekat itd., koje u očima prethodnjeg su suprotne činjenicama. Rekao sam ranije da božansko ime nije odvojeno od imenovanog. Ime je manifestacija i znak, ali ne takav znak kao što je prekretnica. Poradi toga je teško reći da takva i takva stvar je znak Allaha. Reči korišćene u Kur'anu su najbliže realnosti ali ih još potpuno ne predstavljaju. Neprilika je u tome što bolje reči ne postoje.

Rekao sam ranije da je Kur'an kao sto za ručavanje sa mnogo jela postavljenih na njemu. Svako može imati hranu shodno njegovoj želji. Nijedna grupa nema monopol nad Kur'anom. Svi imaju prava koristiti se njime podjednako. Ove molitve Imama su prepune duhovnog znanja. Ali neke individue pokušavaju da liše narod od ovih molitvi koje prenose znanja i prenose gledišta Kur'ana i objašnjavaju pitanja do kojih drugi nemaju pristupa.

Pogrešno je govoriti da ako mi želimo da se koncentrišemo u Kur'an, molitve nisu preporučljive. Ljudi bi trebali gajiti naklonost za molitvama tako da bi mogli razviti privrženost Allahu. Oni koji rade to, ne pridavaju važnosti ovozemaljskim stvarima. Oni nisu samo-uobraženi, i drže same sebe saposlenima zadatcima naklonjenim od Allaha. Takve ljude uključuju i oni koji su se borili u ime Allaha, i u isto vreme su običavali recitovati molitve. Njihove okolnosti nisu bile različnije od naših, ali su ipak uspeli rukovati oružjem i moliti se u isto vreme. Isto kao što i Sveti Poslanik i Sveti Kur'an nisu odvojeni jedan od drugog, slično i Sveti Kur'an i molitve takođe nisu odvojene jedno od druge.

Mi ne možemo reći da tako što mi imamo Kur'an, nemamo potrebu za Svetim Poslanikom. Kur'an i Sveti Poslanik idu zajedno. "Oni će uvek ostati zajedno dok ne stignu zajedno do Izvora Kefsera." Ne postoji pitanje njihovog oproštaja.

Ako neko od nas uzme njih separatno i želi da Kur'an bude odvojen, Imami da budu odvojene i molitve da budu odvojene; ili ako neko koristi govoriti da knjige molitvi nisu preporučljive i kao takve trebalo bi ih zapaliti; razlog je jednostavno da ljudi koji govore i čine takve stvari su neznalice (ignoranti). Čovek koji prekoračuje svoju granicu uvek upada u zabludu.

Kasravi je bio istoričar. Njegovo poznavanje istorije je bilo dobro. On je takođe bio i dobar pisac. Ali je bio uobražen. Na kraju je počeo tvrditi da je poslanik. On je, ipak, verovao u Kur'an, ali je bio totalno protiv molitvi. On je spustio Poslanika dovodeći ga nisko na njegov stepen. Tako što se on nije mogao uzdići, on je spuštao Poslanstvo. Molitve i Kur'an sve idu zajedno. Gnostici, sufijski pesnici i filozofi svi govore istu stvar. Njihove taške gledišta nisu različite. Njihove razlike su samo od njihove dikcije i stila izražavanja. Hafiz Širazi (Prosljavljeni Persijski Pesnik) je imao svoj lični individualni stil. On pominje iste ciljeve kao što i drugi rade, ali na različan način. Njihov izbor reči može biti različan ali ljudi bi se ne bi trebali lišavati od blagoslova ovog značajnog predmeta. Esencijalno je pozivati ljude na ogromno blago znanja sadržanog u Kur'anu, sunnetu i molitvama tako da svako može beneficirati od njih saglasno njihovom kapacitetu.

Ovo je bio preludij tačkama koje sam ja želio da ostavim za kasnije. Ako sam oskudan i spominjem bilo koji izražaj korišćenu od gnostika kao mogućnost, ne bi se trebalo reći da sam pokušavao da oživim njihova izražavanja. U stavri nihova izražavanja su vredna popularizacije. Neki zanatčija običavao se pozivati na pokojnog Aga Šah Abadija, koji je običavao da priča o gnostičkim problemima pred njima kao i pred ostalima. Jednog dana ja rekoh: 'Da li pričate ove stvari pred ovim ljudima takođe?' On reče: 'Nije bitno! Neka se ovi jeresi čuju od njih takođe'.

Mi takođe imamo neke takve ljude. Ja ne bih mogao govoriti ko su oni bili. Bilo bi pogrešno pominjati nečije ime. Sada predmet naše diskusije je da "Bismillahir Rahmanir Rahim" ima el-Rahman el-Rahim i "El-hamdu lillahi Rabbil 'alemin" je takođe praćeno od istih reči, viz. el-Rahman el-Rahim. Reči el-Rahman i el-Rahim mogu u bismillah ili se odnositi na ism ili Allah. Obe mogućnosti su tu. Božjom voljom videćemo kasnije koje od ove dve mogućnosti izgledaju razumnije.

Imam Ruhullah Musevi El Homeini